Дело

КЕРЛИНСКИ КОНГРЕС 163 нстина; што се тиче отоманске царевине, кнез не верује у њену будућност. . . Као одабрана интелигенција, он не прима ствари у пола. Можда би поштовао Турчина старога режима. Мање разуме Турчина прогресисту и који се труди да асимилује у себе јевропску цпвилизацију. . . Исто тако не мисли Бог зна како о источним народпма. . . Кад је Солзбери затражио, по други пут, да се одреди један дан за оно што је он звао „јерменско питање“ : — „Опет једно“ ! узвикну гласно Бизмарк, видно нестрпљив... Кнез Бизмарк не цропушта ни једну прилику да покаже, да, по његову мншљењу, источно пптање, у колико се однос-и на народе и облике владавина који су у неку руку постављени изван круга јевропске цивилизације и немају ннкакве будућностн, мора интересовати Јевропу само по последицама које може имати на међусобне односе великпх Сила. Само са тога гледишта она не може пропустити а да се не бави њиме. У томе реду мисли он је рзководио Конгресом и радпо за све време његова трајања, трудећн се да стишава с-упарничке претенспје јевропскпх кабинета п да уклања, као тешко и некорисно, свако питање које не би било такве природе да утиче неиосредно на дипломатске односе Сила.ul У главноме, у томе с-вечаном часу, кнез, савлађујући своје склоности, судио је и донео с-воју одлуку. Што он жели, то је солидна организација средње Јевропе, која би, по потреби. била кадра да се одржи на две стране у псти мах, независна од енглеског мешања, а да му не буде непријатељски расположена. Он је себп поставио за задатак да улива поверење и да потпирује, међу другима, неповерење Све то, најпростијпм, најнеиосредннјим средствима, која, тако рећи, потичу из самога тока ствари. Он не ирисиљава судбину; он је посматра, жури је и прнхвата, као што је Сократ прпхватао духове. Прилике му притичу у помоћ. Он има иосла, у ситуацијама, са неизбежним потребама за које има довољно здрава разума да пх ирими; кол лица, има посла са таштинама и осетљивостима чије слабости његова фпна пснхологија посматра испод ока п експлоатише. Вероватно тим индивидуалним слабостима ваља приписивати озбиљну заблуду, коју су у исто време учиниле и Руспја 11 Непздате Успомене Каратеодори паше.