Дело

166 Д Е Л 0 На трећој седеици Конгреса, први отомански пуномоћник затражио је реч и, пре но што му је нредседник даде, затражи је и кнез Горчаков. То је било први пут кад је руски канцелар требао да говори на Конгресу. Председник напомену кнезу, да отомански пуномоћник има првенство. Кнез Горчаков остајао је при захтеву да говори први. Отомански пуномоћник, из учтивости, понуди да уступи свој ред кнезу: овај не прими. Али кнез Бизмарк ипак остаде при томе да пуномоћник говори први. Све то изазвало је малу сцену која је запажена, и носле које кнез Горчаков баци срдпто своју хартију u своје наочари који падоше на другу страну стола.“ Због тих сцена, кнез Бизмарк слатко се смејао са својим пријатељима па, чак и у својим Успоменама, умножио је сведоџбе о својој неутољивој мржњи. Његова неоспорна надмоћност, плашљиво поштовање којим је био окружен од стране свих тих изврсних људи, окићених златним ширитима и везовима, требали су да га начине блажим. Маннри тих личности изазивали су његову страшну нарав. Биконсфилд, као ни Горчаков, није нред њим налазпо милости. Смејао се у потаји њиховим свечаним поступцима, њиховим романтичним фасонима и, да бисмо употребили праву реч, „старудији.“ Ни један ни други нису били технички људи, још мање географи. Више пута, само су забркавали питања, када се рачунало на њихову способност да их расветле. „Кнез Горчаков, ма како да је био сјајан, као у ма којој епоси свога живота, никад није био човек од посла. Лепо је руковао фразом, али се увек заустављао код опшгих појмова. . . Не претерујем кад тврдим да, пре његова физичка ослабљења. није био кадар да означи на карти, ни приближно, разне земље на балканском полуострву или, на пример, положа.ј Карса и Батума. Када је кнез говорио о иословима, волео је да иовлачи главне црте, говорио је, једном речи, увек но своме изразу, планирао је. . . И тако, био сам се доста поплашио кад ми кнез изјави, једног лепог јутра, да је мени оставио сва остала нитања, али да је себи нарочито задржао цитање о Батуму. . . Расправљаће га непосредно са лордом Биконсфилдом. Конгрес је већ био при крају. Кнез Бизмарк, који се журио да иде у Кисинген, трудно се да убрза свршетак и питао ме свакога дана да би сазнао да лп