Дело

БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС 167 је постигнута еагласност односно граница у Азији између Енглеске н Русије. Рекох му да је кнез Горчаков задржао за себе преговарање о томе. То сам исто саопштио и лорду Солзберију који ме је такође често питао и који ми одговорп прилично зловољно: — „Али, драги грофе, лорд Биконсфилд не може иреговарати! Он никада није ни видео карту Мале Азије. . Кнез Бпзмарк пзјави нам најзад да, ако не будемо готови за двадесет и чегири часа, он ће отићи. После неколико часова, сазнадосмо с радошћу да је постигнут погпун споразум између лорда Биконсфилда и кнеза Горчакова. Кнез обећа да ће о томе учинити декларацију на идућој седници Конгреса. Баља знати, ради јасности онога што ће доћи, да смо имали код себе једну карту Азије на којој је наш ђенералштаб био новукао границу по уговору у Сан-Стефану, обележену једном бојом, и једну линију, означену другом бојом, која би сачињавала nec plus ultra од онога што бп пуномоћннци могли попустити пред отиором Енглеске. Није потребно додавати да је друга траса била, тако рећи, државна тајна. Та последња седница, посвећена азијском питању, имала је нечега свечаног. Од њенога исхода завнспо је јевропски мир илн рат. Председннк предложи двојнцн преговорача, лорду Биконсфилду и кнезу Горчакову, да заузму место један до другога, да бп изложили садржину својег споразума. Та два господпна седоше, одиста, и развише испред себе по једну, за ту прилику спремљену каргу. Ми, осталп, образовали смо групу, која је етајала иза њих. Одмах, запазих страшну забуну која ће настати. На карти кнеза Горчакова била је само једна траса, она од Сан-Стефана, и кнез изјавн свечано да ју је „милорд“ усвојио. Овај последњи, на против, одговарао је на свакз^ кнежеву реч једнпм лаконским: „Не, не,“ и показивао је, на својој карти,- на лпнпју на коју је био пристао. Еле, на моје велико изненађење, та линија, са свим својим вијугама, случајно је бпла баш она коју смо имали нрава да примимо као крајњу границу наших поиуштања. Деманги које два пуномоћника даваху један другоме почеше заоштравати дискусију. Свако је остајао ири својој траси кад кнез Горчаков устаде, стежући ми чврсто руку и рекавши: — „Има нздаје; у њих је била карта нашега ђенералштаба.u