Дело

БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС 169 турско на Балкану. Она успева. Алн је та победа без сутрашњице. У суштини, Енглеска нема трајне комбинацпје да би је ставила на супрот пројекту оснивања једне нове словенске државе. Друге две солуције биле би могућне: или консолидоватп Турску или увестн Грчку као наследницу турске царевпне. Прва од тих солуцпја изгубила се, тако рећи, вољом Енглеске; Енглеска је, конвенцијом о Кипру и предлогом о Босни и Херцеговпни, дала нример деобе.1 Што се тиче „грчке“ солуције, после неколико рђаво одрећених жел>а, Енглеска се повуче. Да ли се бојала да се не нојави нова морска сила на Истоку Средоземнога мора? О том делнкатном предмету, којп је остао у тами, лорд Биконсфилд 1 Слушајућп чптање енглеских предлога о Балкану, отоманскп пуномоћнпцп, којп још нпсу зналп за конвенцпју Дерби—Шуваловљев п за све тајне аранжмане којп су прпправплп Конгрес, не могаху доћп к себп од пзненађења. Онп су још мислплп да ће пм енглескп пуномоћницп помагати да бране. колико је год могућно, интегрптет царевпне. Бпло је тада пптање о томе, да се од будуће Бугарске отргну Варна п софијскп санџак: „То је било 22 јуна : у вароши говорило се да су се Енглези показпвали врло непопустљивп. и да се све може прекпнути сваког часа... Дапа 22 у јутру, мислило се да нпшта није било одлучено: у подне, објављено је наиротпв, да је сиоразум постигнут. и. у скоро по том, лорд Солзберп читао је на Конгресу свој велики предлог који је унесен у IV протокол... Отомзнскп пуномоћпицп били су пренеражени; само на пеколпко часова ранпје, уверавалп су их да је питање о Варни било јако дпскутовапо, а сада, слушалп су на један пут како Епглеска прокламује остављање Варпе п софпјског санџака кнежевпни Бугарској, п задовољавају се, у накпаду за то, пскључпвањем басеиа Месте п Струма—Карасуа пз граница Псточпе Румелпје, о чему нису чулп нп да се говорп дотле, и да предлажу, осим образовања кнежевнне Бугарске. образовање аутономне покрајпне са граиицама, локалном мплпцнјом п т. д.“ Јадни Каратеодорп-паша узалуд огледа да се брани. Кнез Бпзмарк иресече муреч: „Г. Бизмарк отпоче одмах врло оштро, рекавши пуномоћнпку отоманском да, ако лма да говорп, он је то требао да учннп одмах и без пкаква одгађања. Међу тпм, додаде, не могу допуститп да се, баш п у случају кад бп отоманскп пуномоћннк хтео узети реч одмах, оп послужп њоме да би изнео замерке: он па то нема права, по што је његова влада потписала уговор у Сан-Стефану... Такво држање, према једној јевропској комисијп, uoказпвало бп од стране отоманских пупомоНника намеру да отежају посао Конгресу. Ја не бих могао то триетп, и ако отомански пуномоћнпцн остају при том.е, пзјављујем да бпх бпо приморан п да сам готов датп п практпчпу санкцију мојпм напоменама ... (од речи до речп).“ (Непздате Успомене Каратеодорп-паше). Тп испадп и те претње, у толико страшније што су биле неодређене, запушиле се уста „господп отоманскпм пуномоћнпцнма.“