Дело

182 Д Е Л 0 имала или мислила да има пуне руке са гледишта морске равнотеже. Она је закључила одбранбенн савез са Султаном направивши, у неку руку, уговор у Ункијар-Скелесију у противном смиелу; и, као територијалну залогу за ту сјајну ситуацију које се дочепала на Истоку Средозвхмног мора, она је ишчупала од Султана право да оку uира п администрира острво Кипар. Тако снабдевени и поносећи се том неочекпваном комбинацијом, енглески минпстри сматралп су себе као господаре догађаја и билп су уверенп да су изравнали, у корист своје земље, користи које су задобиле друге Силе. Та мисао била је лпчно лорда Биконсфилда. Још 1847 годпне, он беше* написао у Танкре ду: „Енглезнма треба Кипар, и они ће га узети као компензацију. Неће они, по ново, бесплатно свршавати гурске послове. Њима је потребан један нови трг за њихов памук. Енглеска нпкако неће бити задовољна до год јерусалпмско становништво не понесе турбан од памука.“1 То је значило постављати двоструку кандидатуру у исти мах на наслеђе Кипра и Палестнне Од 1847 године, Француска се особнто бејаше заинтересовала пословима Светнх Места и Ливана; „резерве“ Вадингтона нису давале да се то питање додпрује на Конгрес}'. Остајао је дакле Кппар. Таква је била генеза заузимања гога острва: она је објашњавана п правдана, за галерију, цнркуларом Форен-Офиса, од 30 маја 1878 г., који је конвенцију о Кипру износио као „конвенцију опрезности.“ „Једина мера која би могла дати стварну гарантију за госиодарство Турске у Азији... јесте обавеза, од стране Силе довољно снажне да је испуни, да свако ново дирање од сгране Русије у турску територију, у Азији, буде спречено оружаном снагом. Таква обавеза, ако је закључена иотпуно и без резерве, спречиће осгварење такве евентуалностп и даће у псто време становништву у азијским покрајинама гштребно поуздање да турско господаретво у Азији није осуђено на скори пад...“ Две „опрезности,“ које је Енглеска предузела противу елавенскога ширења по сулгановим доменима показују се у пуној светлости. У Јевропи и на суву, то је усганова Псточне 1 Наведено од Барона đ' Аврила Берлпнски Конгрес (стр. 351).