Дело

БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС 189 У погледу Ливана, речи енглеског министра биле су са свим јасне; оне су признавале стечена права и дулшости Француској у тој нокрајини; „Енглеска ту неће чинпти никакве сметње.“ Алп, за што Тунис? Као што смо видели, лорд Солзбери првн је отпочео говор. Казао је да је Енглеска одлучила да не ставља нпкакве препреке француској нолитици у тој земљи. .. Радпте тамо што год вам је драго, додао је. То није наша ствар." У суштинп, он је позпвао Француску да транш, на ту страну, компензације, које би јој се мучно дале на другој сграни. То је значнло бацпти непзоставнп терет: и то је било довољно да се покаже јединствена снага Француске у Берлину. Та лфтва очпто била је претресана у саветпма краљичинпм, п кнез Бизмарк био је о њој обавештен. Шта се рисковало ? Обезбеђивала се непосредна потпора Француске, — цотпора апсолутно неопходна и без које се не бп могао закључити Конгрес, — у размену за концесије са дугим роком, слабо одређене н које, чак, нмађаху и ту добру страну, ла донесу антагонизам између двеју средоземних Спла, Француске и Пталпје. Британска дипломатија, за добит која бп дошла од.мах, заузеће Кипра, давала је бенефицпју са дугпм роком, мучну, можда неостварљиву: Тунпс. Пред том понудом или, ако хоћете, пред тим искушењем, француски пуномоћнпци оклевали су. Француска је била плаћена да би се бојала авантура. 1Бени представници бојалн су се да мету ирст међу зуице од точка и да ангажују иолитпку земље за дуга времена. После зрела размошљања, Вадингтон, Сен-Валијер н Депре одлучнше се да ухвате лопту у лету; онн су схватплп корист од тога ако се ратификују, на седнпцп Конгреса, разнп нредлози који су потеклп од лорда Солзбернја, а очито није им бпло криво да не оставе Берлин, а да н сами не однесу „што год.“ Они дакле саставпше иројекат нредлога који бн имао бпти изнесен на сто Конгреса и нослаше га у Париз преко једнога од секретара мисије; тражили су одобрење Мак Махона и министареког савега. Причају да се маршал. чим је бацио поглед на документе, жестоко бпо наљутио: „Хоће, сада, да нам набаце Италију на леђа ! — дрекнуо је. Нећу нпкако пристати, нећу да нас бацеу нову свађу, нећу, разумете ли! . . .“ Иризор је био тако же-