Дело

190 Л Е Л С сток да се секретар, носилац вести, еав био збунио, и маршал му је морао благо објаснити, да се његове речи не тичу њега. Министарски савет био је истога мишљења. Француски пуномоћници, телеграфскп извештени, морадоше дакле одустати од својега пројекта, и ћутало се пред Конгресом о енглескофранцуским трактацијама, у погледу нове равнотеже на Средоземном Мору.1 Да ли је Вадинггон, после Конгреса, и по повратку у Париз, имао више утицаја на маршала и своје колеге, или је пак сматрао за дужност да не допусти да пређу у заборав онако важне декларацпје, које му беху учињене ?... Одмах 21 јула, он пише маркизу од Харкурта нрво писмо намењено да буде саопштено лорду Солзберију и које је пре свега напомињало на постигнути споразум о египатској афери, и у питању о Ливану. Циљао је на разговоре који су се водили у Верлину, и додавао је: „Желимб, према томе, да будемо обезбеђени да ће у будућносгп као и сада, наше две владе радпти договорно да би одржале, пријатељском, на оправданом п на узајамном поштовању заснованом полптиком, своје узајамне интересе у долини Нила. Такве су погодбе без којпх би ми нзгледало немогућно ујемчити продужење усрднпх и искрених односа између Фран1 Обавештења о говору и држању маршала Мак Махоиа долазе од сведока очевидца коме се моисе вероватп. Онн су, у осталом, прокоптролиеани па пајчпстпјем извору. Међу тим, верспја Марсера у иеколико се разлпкује: „Бизмарк, којн је вршпо свој задатак посредпика, велп, дао нам је на знање да се можемо дочепатп Туписа а да се нротпву тога нема шга pehti. . . Пптање се постави у савету да би се сазнало да лп бп требало да се ми користнмо тпм попудама. Неколицина од нас подсећаху паснаизреку: Times Danaos et dona f'erents. Што ce мене тпче, у мене није било те скруиуле. Мислио сам већ одавно, а ђенерал Шанзи утврдио ме је у том мпшљењу, да је посеспја Туниса неизоставно потребна за безбедност наше колоније у Африцн. Маршал Мак Махон делио је то мишљење. Био је врло одлучан н радо би ушао у ствар, чији се обезбеђен уснех осмехивао на његов натриотизам н бацио би известан одсев славе ua његово председпиковање. Мпнистарски савет пије налазио да бп било места, за овај мах, прилазиги тој ствари...“ У дискуспји о буџету за 1879 годппу, у Сенату, Вадингтон пзговорп једну славну речевицу, честитајући Фрапцуско.ј што је била у Берлину „слободна од обавеза. и шго се вратпла отуда без обавеза п остала слободпа од обавеза.“ То се пазвало „политика одрешеннх руку.“ Било је неке неизвесностп у свему томе до дана када се Француска, ангажована са Бартелемијем од Сеп-Хилера н Жил Фезијем, одлучила и отпочела радптп