Дело

198 Д Е JI 0 лан, тачан. После домаћих послова, извршених брижљиво и марљиво, после часова проведених с Караделијевом, после понеке посете учињене тетки, чак и после састанака код Бијанкијеве од којих плодове она није никад ни додпрнула (него се задовољавала да од сваког састанка отплаћује свој дуг од пет стотина лира), она је из дана у дан одлазила у канцеларију и ту проводила по један сахат са својим мужем. У тим тренутцима она му је говорила у свом срцу: „Не, нећу те варати више, нећу те изневеравати више. Нећу према теби осећати никада љубави, али нећу волети никога другога. Бићу увек добра жена, као што сам сад: бићу онаква каква ти желиш да будем. Волела сам и била вољена, и љубав je умрла. Ново доба настало је сад за мене.“ И тада би јој један облак прешао испред очију; осетила би не грижу савести, него бол, силан бол што не може бити потпуно — у тај мах — онаква жена каква је желела да буде. Али иотом је тај бол угушивала, успевала је угушити га, испуњена миром, вештачким миром, као што је у њој било све вештачко, чак и љубав, па и лудорије што их је починила у име љубави. И помишљала је како они љубавни састанци у кућици нису били неверства; како оно подавање првом намернику није била прељуба; и како је то — свакако — била сурова цотреба којој се она покоравала да би мужа спасла бола и тешких финансијских брига, које би довеле у опасност, задржале, па, може бити, и онемогућиле довршетак његових радова и студија. Тако се тешила, и умиривала, у мислима да и то последње закидање од брачне верности неће трајати вечито, него годину две године дана највише, колико је било потребно да се поисплаћују дугови. А ако би јој сенула мисао да каже за тај дуг свом мужу, одмах ју је избијала нз главе, не часећи ни часа. Та исповест би задала огроман бол Џемсу; па не само то, него би га могла пренути из његове лаковерности, вере коју је увек имао у њу; и, истражујући, могао би открити (открио би зацело, јер су менице биле у рукама Бијанкијеве), сву прошлост, и прве и праве узроке том поремећају. И онда? Наступила би пропаст, које се она увек онако брижљиво клонила, не заборављајући се никад, чак ни у најбурнијим тренутцима живота. Јер дотле је није довела огромна, дубока страст, него стална раздраженост духа и чула, узрујаност мозга, силна и болећива жеља за новим,