Дело

200 Д Е Л 0 — Шта је било? — упита Џемс, уплашен. — Било је то, господине маркиже, што госпођа коју сте изабрали јуче и с којом је требало да се данас састанете, неће... — Неће!? — узвикну Буртон гневно и исти мах запрепашћено, и с таквим узбуђењем да је и Цезар био запањен. — Није баш да неће: одговорила је Бијанкијевој да данас не може; не знам да ли јој је нешто рђаво, или је нека сметња... Знате, — додао је Цезар с лукавим осмејком, удата жена... Џемс, који није очекивао ту препреку; који је већ два дана уживао у највећој радости што ће се тако сусрести са својом женом, изгуби стрпљење и опрезност. — Ах! та то је превара. То је обмана! — Опростите, господине маркиже... — То је насртај на добру веру једног џентлмена... И стаде крупним корацима узбуђено шетати по соби. — Опростите, господине маркиже, — настави Цезар, стојећи крај врата, непрестано снисходљивим држањем и тоном гласа одајући поштовање госту: — Опростите, то је први пут да се деси тако што. Госпођа Бнјанки не би се усудила — ох! никад ни до века! — да прими на себе неку обвезу коју не би била кадра извршити. Жене, госпође, које долазе к њој као посредници, свакад су тачно хитале на састанке што их она утврди. — Па и Плавојка? — упита Буртон, наједанпут застанувши. — Не познајем ни по имену ни по изгледу ни једну од тих госпођа; али могу јамчити за успех свих налога те врсте у којима сам ја имао част да суделујем. — Па онда, зашто сад?... — Хе, то је оно што ни госпођа Бијанки не може објаснити. Жалећи веома што се то тако десило, похитала је да вам то јави преко мене, и ставила ми у дужност да вас замолим, господине маркиже, да јој опростите. — А сад? — Хм! Ако отпутујете, ако баш морате вечерас отпутовати, госпођа Бијанки биће дужна вратити вам новац... — Није то оно што ја хоћу!... — Осем ако господин маркиз не би хтео пристати на замену...