Дело

202 Д Е Л 0 Џемс га прекиде: — Нека дођу једна кола. Цезар се поклони и изађе, мислећи у себи како посредовање неће пропасти као што се бојао; и био је радостан. Џемс је видео да је за све то био крив сам он. Зар није — не помишљајући на последице — рекао својој жени: „Богати смо?“ Зар јој није саопштио да је с Диманвиљом закључио један добар посао, на коме ће у први мах зарадити пола милиона?... Његова жена, која се подавала за новац, није имала више потребе! Али чим је увидео своју грешку, одмах је нашао и лек. Његов ум се изоштравао у дивљој жељи да изврши своју освету онако како ју је замислио у једном тренутку, неочекивано, после Оскарова открића. Отиде Бијанкијевој и рече јој: — Чујте, или ћете ми довести Плавојку данас, без одлагања, или нас двоје нећемо учинити ништа. Он је знао да је претња старици, да ће се раскинути погодба, тражити враћање новца, било најбоље средство којим се она могла нагнати да употреби сву своју моћ, све оружје којим је располагала, како би остварио свој план. А, у осталом, Џемсу је требало само ово: да Бијанкијева преда одмах Плавојки једно писамце које би сам он написао. — Хоћете ли да се опкладимо, драга госпођо, — рече он, усиљавајући се да буде миран, — хоћете ли да се опкладимо да ће она, само ако јој пошаљете два три реда што јој их ја нанишем, одмах доћи на састанак? — Али... — одговори старица, мало заплашена том тајанственошћу. — Хоћете ли или нећете? — рече Џемс, показујући јој да би њено противљење значило да мора вратити новац. — Да ме нећете довести у неприлику? — упита Бијанки, не могући да се одлучи. — Дајем своју џентлменску реч. — Тада она попусти. И Џемс написа, на француском, не дајући да старица впди шта је иисао: „Ја сам још. Преклињем вас да дођете вашег добра ради. Пемам другог пута и начина да вас видим. Дођите, спаса свога ради. — Оскар Диманвиљ.“ — Потом затвори куверт и рече Бијанкијевој: