Дело

ПЛАВОЈКА 203 — Пошаљите јој одмах, преда мном. — Али ја јој га могу послати само поштом — рече старица, сетивши се комедије коју је одигравала јучерашњег дана. — Нричања! — узвикну Џемс поруменивши у лицу од гнева. — Причања! Ви, тобож, не знате где је њен стан! — Али... — Чујте: те бајке причајте ви кому другом зеленијем од мене, и онда кад вам је иотребно да своју робу подигнете на цену... Али сад, кад је погодба закључена... махните се!... Уосталом, што се бојите? Знате ко сам, знате да одлазим довече, да не познајем ту Плавојку и да не марим да знам ко је она... Напред! — Верујте ми!... — покушаваше Бијанкијева да још доказује. Џемс узе шешир п упути се. — Како вам год драго! Довече морам на пут због хитних послова. Не могу да остајем за вашу љубав, и због једне авантуре коју — напослетку — не морам унети у своје успомене. Молнм вас, дајте ми мој новац! — Боже мој! Како сте ви чудан човек! Покушаћу... имам некпх података... видећу да ли се не варам... једна Плавојкина пријатељица, може бити... мислим да је њена пријатељица... не знам... — Добро је, добро. Видите толико сам уверен да ће то писамце покренути Плавојку да дође на састанак, да ћу је ја у два очекивати у кућнци, коју сте ми означили. И отишао је, убеђен у своју ствар. Та четири реда поуздано ће имати жељени утисак. Намерно јој је писао сибилски. Кад то писамце прочита, Аделина ће, свакако, видети како је неопходно потребно да дође на тај састанак. Помислиће нешто: да је Диманвиљ сазнао ко је она; или да је нехотично, после свог састанка у његовој, Џемсовој, канцеларији, открио ствар мужу; помислиће да је Оскар, који ју је толико молио за још један састанак, употребио то средство да је поново види; а Аделина, знајућп сад да је Оскар био Днманвиљ, гледаће да се састане с њим и добије од њега, по што по то, обећање да ће тајна бити очувана. II у два Џемс стиже колима пред једна вратанца, отворена у зиду којим бејаше ограђен један врт далеке и пусте улице Орти. Једна старица у нзвешталу оделу, готово сељачког