Дело

ПЛАВОЈКА 205 Хоће, у то је био уверен. Она два три реда, ако их јој је Бијанки послала, довешће је и нротив њене воље у ту кућицу. Али како је био глуп, бедаст! На последњем састанку са својом женом, сам је он, измисливши ону срећу с новцем, довео у опасност успех свога нлана!... Али оиет, како је могао да предвиди све, како да мисли на све, у оним страховитим тренутцима, иосле открића њеног непоштења и своје несреће? Зар није учинпо и премного, зар се није савлађивао и сувише? Нису ли, зар, његова душа, његово срце, његов разум, дали у тој пзненадној п несрећној неприлици — све оно што може датп снажна душа, отврдло срце, сређена памет? Да би се обуздао, да би се могао обуздати у оном разговору с Аделином, он је осетио потребу да створи неку врсту силног узбуђења: и нашао је да ће најбољи устук душевној рани бити вештачка радост. Он је радпо као оно усамљени ноћни путник у пустом и огромном пољу: усиљавао се да пева, да би одагнао страх. Па онда, у том разговору са својом женом, схватио је да је било потребно — да се не би издао, изгубио мирноћу и хладнокрвност, да не би јурнуо и удавио је — да је било потребно наћи какав предмет за разговор, који би дао повода многим речима, развијању нових мисли, у којима би се довољно искалили ум и усне: тако да Аделина, изненађена изванредном новошћу и удубљена у расуђивање на које би је она подстакла не би опазила његову узрујаност, његову велику раздраженост, а он би, слушајући њу, одговарајући јој, одобравајући јој, могао успети — за то кратко време што би провео покрај ње — да бар у неколико заборави све оно што се догодило и што ће се догодити и да колико толико ослаби и угуши бол и гнев. Мислио је да је сад поправио ону погрешку. II веровао је да ће Аделина доћи. Очекивао ју је жељно, узбуркана срца, као што оно љубавник први пут очекује драгану која му је обећала да ће доћи на састанак. Чим је види где улази, врајиће му се мир. Једва је чекао да чује од ње саме историју њеног несрећног понижавања; био је рад да дозна из каквих е чудноватих и страховитих узрока дошла дотле. И посматрао је ту мирну, чисту, готово елегантну собу, тако скривену од света, тако изгубљену у хучном граду, окружену тишином и зеленилом, где је Аделина толико нута проституисала себе саму и његово име. Толико пута?... Колико?... Ко зна?... И ко су били ње-