Дело

АНА КАРЕЊИНА 83 е Чим је Вронски ушао, она дубоко удахну у себе ваздух укоси своје испупчепо око тако, да се беона закрвави, са супротне стране поче пх посматрати, машући корпом и еластнчно стајући с ноге на ногу. — Бто, видите, како је узбуђена, — рече Бнглез. — 0, мила моја! 0! — тепао је Вронски, прилазећи и умиљавајући јој се. Али, што се ближе он иримицао, она је више била узнемирена. Тек кад је он пришао њеној глави, она се одједном стиша и мускули јој заиграше под танком нежном длаком. Вропски је помилова по тврдом врату, поправи јој прамен гриве који беше прешао на другу страну врата и примаче своје лице ка њепим раширеним, танким као крило слепог миша, ноздрвама. Она звучно удахну и испусти ваздух из напрегнутих ноздрва, уздрхтавши, нриљуби оштро уво и опружи чврсту црну усницу ка Вронском, као да је хтела да га ухвати за рукав. Али сетивши се корпе, махну њоме и опет поче премештати се с ноге на ногу. — Буди мирна, буди! — рече он, погладивши је руком по саппма и радостан, што је коња нашао у најбољем стању, изађе из оделења. Узбуђење коња прешло је и на Вронског; он је осећао, да му је крв јурила к срцу, и да је исто тако, као и коњ хтео да се креће и да уједа; и весео је био, и осећао је као неки страх. — Дакле, ја се уздам у вас, — рече Енглезу — у шест и по да будете на месту. — Све је исправно, — рече Енглез. — А где ћете ви, милорде? — упита он изненадно, употребившп овај назив my-Lord, који он готово никад није употребљавао. Вронски зачуђено подиже главу и погледа, како је он умео да гледа, не у очи, него у чело Енглезово, дивећи се смелости његов1 питања. Али разумевши да је Енглез, управљајући такво питање, гледао на њега, не као на газду, него као на жокеја, одговори му: — Идем до Брјанског, кроз један сат бићу код куће. „Колико пута ми данас задају то питање!“ рече он у себи и поцрвене, што је са њим ретко бивало. Енглез га пажљиво погледа. И као да је знао камо Вронски иде, додаде: б*