Дело

АНА КАРЕЊИНА 85 впше пута код ње ocehaja стида за неопходност обмане и лажи. II у њему се пробуди OGehaj, који је понекад наилазио на њега, од како се упознао са Аном. То је био ocehaj гнушања према нечему, — да ли према Алексију Александровичу, да ли према ееби, или према целом свету, то он није тачно знао. Али он је увек терао од себе тај чудновати ocehaj. И сад, стресавши се, наставп ток својих мисли. „Да, она је пре била несрећна, али горда и мирна; а сад она не може бити мирна п достојанствена, ма да и не показује то. Да, то треба окончати“, реши он у себи. II њему први пут дође у главу јасна мисао о томе, да је неопходно прекинути ову лаж, и што пре, то боље. „Да оставимо све, и ја и она, и да се склонимо негде, где ћемо бити сами са својом љубављу“, рече он у себи. XXII Пљусак ннје дуго трајао, и кад се Вронски приблнжавао у највећем касу средњака, који је повлачио побочне, који су већ без дизгина галопирали по блату, сунце се опет показало, и кровови летњиковаца, старе липе вртова с обе стране главне улице сијали су се мокрим блеском, и са грана је весело капала а са кровова текла вода. Он већ није мислио о томе, како he пљусак покварпти иподром, него се радовао што he је, благодарећи овој киши, сигурно затећи саму код куће, јер је знао да Алексије Александрович, вративши се недавно из бање, још није долазио из Петрограда у Петерхоф. Надајући се, да ће је затећи саму, а да би мање обратио на себе пажњу, Вронски, као што је увек чинио, сиђе с кола, не прелазећи преко мостића, и упути се пешке. Он није пошао на улаз са улнце, него уђе у двориште. — Је ли допутовао господин? — уиита он баштована. — Није. Госпођа је код куће. Изволите на спољни улаз, тамо има момак, отвориће вам. — Не, проћи ћу кроз врт. II убедивши се да је сама, а желећи да се појави изненада, пошто јој није обећао да ће данас доћи и она снгурно није мислила, да ће он пред саму трку то учинпти, он се упути, придржавајући сабљу и опрезно корачајући по песку путање, засађене с обе стране цвећем, ка тераси, која је излазила у врт.