Дело

86 Д Е Л 0 Вронски сад заборави све, што је путем мислио о тешкоћама свога положаја. Он је мислио само о .томе, даћејесад видети и то не у уображењу, него живу, сву, каква је у самој ствари. Он се већ пео по стрмим степеницама терасе, кад се одједном сети онога, што је увек заборављао, а што је било најтеже .у његовим односима према њој — сети се њеног сина, са његовим питајућим, одвратним, како се њему чинило, погледом. Овај дечак, чешће него ико други, бивао је сметња њиховим односима. Кад је он био присутан, ни Вронски, ни Ана, не само да нису смели говорити о нечему, што они не би могли поновити и пред свима, него чак нису допуштали себи да говоре и алузијама о ономе, што дечко не би разумео. Они се нису о томе договарали, али се то ипак само по себи установило. Обмањивање тога дечка они би сматрали као ^вреду себи самима. У његову присуству разговарали су међу собом као познаници. Али и поред те обазривости, Вронски је често видео управљени на њега, пажљиви и пун недоумице ноглед детињи, као и чудновату плашњу, неједнакост, час милошту, час хладноћу и стидљивост овога детета према њему. Као да је дете осећало, да између овога човека и његове матере постоји некакав важан одношај, чији значај оно не може да појми. Заиста, дечко је осећао, да он не може да појми тај однос, напрезао се и није могао да протумачи себи онај осећај, који он мора имати према овом човеку. Са детињском осетљивошћу у испољавању осећаја, он је јасно видео да отац, гувернанта, дадиља и свн, не само што нпсу волели, него су са одвратношћу и страхом гледали на Вронског, премда ништа пису говорили о њему, а да је мати гледала на њега као на најбољега пријатеља. „Шта ли то значи? Ко је он? Како треба њега волети? Ако ја не разумем, ја сам крив, или ја сам глуп или рђав дечак“, мислило је дете; и отуда је долазио онај упитни, испитујућн, делимшде пепријатељски израз, и плашња, и неједнакост, што је тако устр.учавало Вронског. Присуство овог детета увек је изазивало у Вронском онај чудновати осећај одвратаости, који се у последње време у њему почео јављати. Присуство овог детета изазивало је у Вронском и у Ани осећај, сличан осећају морепловца, који види по компасу, да се правац, којим се он брзо креће, много разилази са правцем, којим треба ићи, али да он није у стању зауставнти кретање, да га сваки минут