Дело

АНА КАРЕЊННА 87 удаљава све више и више, и да је признање, да он одступа од истинског правца, исто што и признање да иде пропасти. Ово дете са својим напвним погледом па живот било је компас, којн им је показивао стенен њихова одступања од онога, што су знали, али нису хтели да је знају. Овог пута Серјож^ није био код куће, и опа је била потпуно сама; седела је на тераси, очекујући повратак сина, који је отишао у шетњу и кога је киша ухватила. Опа је послала момка и девојку да га траже и седела је, очекујући их. Обучена у белу широку хаљину, она је седела у углу терасе иза цвећа и није га чула. Оборивши своју црно-кудраву главу, она је прислонила чело на хладну канту, која је стајала на огради и обема својим дивним рукама, са тако познатим му прстењем прпдржавала је канту. Лепота целе њене фигуре, главе, врата, руку, сваки пут је, као неочекиваношћу, поражавала Вронског. Он застаде, посматрајући је са усхићењем. Али тек што је хтео да крочи још један корак, да би јој се приближио, она већ осети његово приближавање, одгурну канту и окрете к њему своје загрејано лице. — Шта вам је? Ви сте слаби? — рече он на француском, нрилазећи јој. Он је хтео да јој притрчи, али сетившп се, да ту може бити јога некога, обазре се на врата од балкона и поцрвене, као што је увек црвенио, осећајући да мора да се боји н обазире. — Не, здрава сам, — рече она, устајући и стискајући његову опружену руку. — Нисам се надала... теби. — Боже мој, како су хладне руке! — рече он. — Ти си ме уплашио, — рече она. — Ја сам сама, очекујем Серјожу, ou је отишао у шетњу; одовуд ће доћи. Али и поред свега старања да буде снокојна, усне су јој ипак играле. — Опростите, што сам дошао, али ја нисам inorao провести дап, а да вас не видим, — наставн он на француском, како је увек говорио, избегавајуђи оно ледено ви и опасно ти на руском језику. — Шта да опростим? Мени је тако мило! — Али ви сте слаби или огорчени, — настави он, не пуштајући њену руку и нагнњући се над њом. — 0 чему сте мислили ? — Све о једном истом, — рече она с осмејком.