Дело

АНА карењпна 89 извешћа онако, како је то она, женска, разумевала. Чувши ову вест, он са десетоструком јачином осетн наступ оног чудноватог осећаја одвратности према некоме; али у исто време он је појмио, дајекриза, којујежелео, сад наетуппла, да се не може више крити од мужа и да је неонходно иа неки начпн што пре прекинути овај неприродан положај. Алп осим тога њено узбуђење физички је прелазило и на њега. Он је погледа умилним, покорним погледом, пољуби јој руку, устаде и ћутећи прође се неколико пута по тераси. — Да, — рече он, одлучно прилазећн јој. — Ни ја, ни ви, нисмо гледали на наше односе, као на играчку, и сад је наша судбина решена. Неопходно је свршити, — рече он, обазирући се — са овом лажи, у којој живимо. — Свршити? Како да сврншмо, Алексије? — рече она тихо. Она је сад била мирна и њено лице сијало је нежним осмејком. — Оставити мужа и сјединнти наш живот. — Он је сједињен и овако, — једва чујно одговори она. — Да, али сасвим, сасвпм. — Али како, Алексије, научи ме, како? — рече она са тужним подсмехом своме безизлазном положају. — Зар има излаза из оваквог положаја? Зар ја нисам жена свога мужа? — Из сваког положаја има излаза. Треба се одлучити, рече он. — Све је боље, него ли тај положај, у коме се ти налазиш. Ја впдим, како тебе мучи све, и свет, и син, и муж. — Ах, само не муж, — рече она са простим осмејком. Ја не знам за њега, не мислим о њему, њега нема. — Ти говориш неискрено. Ја знам тебе. Тебе мучи и он. — Та он и не зна, — рече она, и одједном јаспо руменило појави се на њеном лицу; образи, чело, врат поцрвенише и сузе стида појавише се на очима. — Али немојмо говорити о њему. ххш Вронски је неколико пута покушавао. премда и не тако одлучно, као сад, да је наведе на размишљање о своме положају, и сваки пут наилазио је на ту површност и лакоћу у суђењу, којом је она сад одговарала на његово изазивање. Као да је у томе било нешто, што она није хтела себи да престави, као