Дело

АНА КАРЕЊИНА 91 — Да, побећи и постати ваша љубазница, — рече она пакосно. — Ано! — са нежнпм укором проговорп он. — Да, — настави она — постати ваша љубазница и упропастити све... Она опет хтеде рећи: сина, али није могла да изговори ту реч. Вронски није могао да појми, како је њена силиа и честита природа могла да сноси овај положај обмаае и да не жели изласка из њега; али он се није досећао, да је главни узрок свега гога била она реч син, коју она није могла изговорити. Кад је она мислила о сину и његовим будућим односима према матери, која је одбегла од његова оца, њу је било тако страх од онога што је учинила, да није била у стању озбиљно размишљати, него је, као женска, старала се да умири себе лажним мислима и речима. е да би све остало, као што је било, те да би могла заборавити страшно питање: шта ће бити са сином. — Ја те молим, ја те преклињем, — одједном сасвим другим, искреним и нежнпм тоном рече oua, дохвативши га за руку не говори никад о томе са мном! — Али, Ано... — Никад. Остави то мени. Ја знам сву нискост и сав ужас свога положоја, али то није тако лако решити, као што ти мислиш. Остави мени и слушај ме. Никад са мном о томе не говори. Обећаваш ли ми?... Не, не, обећај ми!... — Све ти обећавам, али ја не могу бити миран, особито после овога, што си ми казала. Ја не могу бити мнран, кад ти не можеш бити мирна... — Ја ? — понови она. — Да, мени је тешко понекад; али то ће проћи, ако никад не будеш говорио са мном о томе. Кад говориш са мном о томе, тада ме само то мучи. — Не разумем, — рече он. — Ја знам, — прекиде га опа — како је тешко твојој честитој природи лагати, и ја те жалим. Ја често мислим, како си ради мене упропастио свој живот. — Ја сам то исто сад мислио, — рече оп — како си ти због мене жртвовала све. Ја не могу себи никад опростити то, што си ти несрећна. — Ја несрећна? — рече она, нриближавајући му се, и са