Дело

92 Д Е Л 0 умилним осмејком љубави гледајући га. — Ја сам као гладан човек, коме су дали да једе. Може бити да му је хладно, да му је одело поцепано и да га је срамота, али он није несрећан. Зар ја несрећна? Не, ево моје среће. Она чу глас сина, који се приближаваше и, прегледавши хитрим погледом терасу, брзо устаде. Поглед јој се запали познатим му огњем, она хитрим покретом диже своје лепе, покривене прстењем руке, узе га за главу, погледа га дугим погледом и, примакнувши своје лице са отвореним, насмејаним усницама, брзо га пољуби у уста и оба ока, и одгурну га. Она хтеде да иде, али је он задржа. — Када? — рече он шапатом, гледајући је са усхићењем. — Данас у један сат, — прошапута она и, тешко уздахнувши, пође својим лаким и хитрим кораком на сусрет сину. Серјожу је ухватила киша у великом парку, и он се са дадиљом склонио бпо у павиљону. — Ну, до виђења, — рече она Вронскоме. — Треба скоро и на трку. Бетси је обећала да сврати, па ћемо заједно. Вронски погледа на часовник и журно оде. С руског преводи М. Сретеновић. — НАСТАВИЋ.Е СЕ —