Дело

94 Д Е Л 0 сада пак осећам, да ће и овај нови догађај, који ме већ три месеца занима, бити од добрих последица по мога мужа. Никад нисам могла разумети како то да љубав иремаједном човеку мора имати за последицу мржњу према другом. Мојајељубав тако узвишена, тако племенита, тако ведра, хоћу да кажем тако идеална, да се не дотиче ничега што је земаљско, не квари душу и не убија дух. Због ње не заборављам своје дужности, своје обавезе. Напротив, она ме подсећа, даје ми снаге, одважности п воље да их вршим. Њена племенитост, њена узвишеност поправља ме, чини ме добром, оплемењава ме, уздиже ме. Мој муж? Није прост човек; али може бити по природи, или по сили прилика, или што је његов дух удубљен у рад који је велики проблем његова живота, мој муж изискује од мене само да будем добра домаћица. А ја то јесам. Није ми тешко да то будем! Не стаје ме ни моралног ни материјалног труда. Весело вршим све своје дужности, све до једне, сасвим весело и задовољно: јер знам да су то дужности, јер знам да их морам вршити. Душа и тело пмају у мене два различита живота. Тако је Џемс срећан. Он благосиља, после више од годину дана брака, онај дан у који ме је узео. Видиш, Бијанка, да се немаш шта бојати, и да за мене нема опасности. Твоја Аделина. 17. јула 1888. Два реда само, на брзу руку, Бијанка моја. Сутра полазим у Сен Мориц. Р1дем са тетком. Џемс ме је такође терао да идем, јер ме врућина просто уби, и мислим да бих се разболела кад не бих једно дваестак дана удисала мало свежији ваздух. Данас сам први пут слагала Џемса: рекла сам му да ме је позвала тетка. Међутим у истини ја идем о свом трошку. Новца имам од својих уштеда. Тотова гривна донеда ми је осам стотина лира. За мене доста. Нагнала сам тетку Ермелинду да се окане предрасуда и да нође у Сен Мориц, где ће доћи Тото. Сад је изгубила сваку наду на удају; четрдесет и шест јој је година, те не мора бити