Дело

АНА КАРЕЊИНА 357 н пође ка писаћем столу. Примакнувши на средину портфељ са текућим пословима, он, са једва приметним осмејком задовољства, узе оловку и упусти се у читање једне сложене ствари, коју је нарочито тражио да му се донесе и која се односила на предстојећу компликацију. Компликзција је била таква: особина Алексија Александровича као државника, она, само њему својствена, карактеристпчна црта, коју има сваки чиновник који се истиче, која му је заједно са његовим упорним частољубљем, уздржљивошћу, поштењем и самоувереношћу створила каријеру — састојала се у пренебрегавању официјалног пискарања, у скраћивању преписке, у непосредном, колико је то могућно, односу нрема живом послу и у штедњп. Десило се, да је у знаменитој комисији од 2-ог јуна био истакнут предмет о орошавању поља зарајске губерније, којн се палаз ио у министарству Алексија Александровича и представљао јасан пример бесплодностн расхода и празног пискарања. Алексије Александрович знао је, да је то било правично. Питање о орошавању поља зарајске губерније покренуо је био још претходник претходника Алексија Александровича. И заиста, на ту ствар утрошено је и трошило се много новаца, а цео тај посао очевидно' није могао довести ни до каквог ваљаног резултата. Алексије Александрович, примивши дужност, одмах је појмио то и хтео је да сврши са тим предметом; али у прво време, кад се још не беше учврстио на свом положају, он је знао да је тс додиривало интересе многих и да је било неразумно решавати га сад; доцније пак, заузет другим пословима, он је просто заборавио на тај предмет. Али ипак, као и сви предмети, он се кретао сам по себи, по сили инерције. (Много се људи издржавало од тога предмета, особито једпа морална и музикална породица: све су кћери свирале на виолини. Алекснје Александрович познавао је ту породицу и био је стари сват .једној од најстаријих кћерију). Покретање тога предмета од стране противничког министарства било је но мишљењу Алексија Александровича нечасно, јер у сваком министарству било је и горих предмета, које нико из извесне службене пристојности није потрзао. Сада пак, кад су му већ бацили рукавицу, он ју је смело примио и тражио је, да се одреди нарочита комисија за проучавање и ревизију рада комисије за орошавање поља зарајске губерније. Он је тражио да се одреди још једиа нарочита комисија, која би расмотрнла предмет о устројству иностранаца.