Дело

364 Д Е Л 0 — Она ненасита чељуст, истнну pehii, развраћа ме по мало. Али шта да се ради? Најпосле ни у разврату није све гнусно, * ^ — Зар вама не изгледа гнуспо, да се ослањате на ону руку, чије је наличје увек упрскано крвљу народа? — Али ако нема друге руке? Та у опште је и тешко наћи владара руку чистих од крвн народне. — Данас су они такви, а шта ће сутра бити? Ја сам жена, мени је иотребан пријатељ. Република и самодржац који другарски иду руку под руку... наравно то пије естетично, ма је оригинално, је’лте? Ако ви не разумете политику као и сви песницп... и револуционари... Код политике нема естетике... Тамо постојн само трбух и разум, који послушно дела ради желудца. — А вама се не чини, да сте тнм златом, које сте дали, уништили часну славу Француске? Она ме је гледала широко отвореним очима, осмехну се и облизну врхом оштрог језика нерумењене усне. — Ви сте само песник! То је већ старо, пријатељу ! Ми живимо у сурово доба, у коме се још и могу писати стихови, али у свему бити песнпк, у најмању руку, непрактично је! II на лицу јој се појави осмејак превасходства. — Моји Шајлоци наиравили су, чини ми се, приличан пазар! Они су одрали с вашег цара проценат, који је раван трећини његове коже! — Али да би иар могао да исплати толики интерес, он мора с народа одратн целу кожу! — Наравно... т. ј. вероватно! Али како би друкче? запита она слегнув раменима. — Владе стварају политику, народи плаћају то својим трудом и крвљу — тако је било увек! При том ја сам република н не могу сметати својим банкарима да чине оно што се њима свиђа. Само социјалисте не могу да појме, да је то нормално. А све је то тако просто... на што трошити своју крв устајући противу здравог разума? Моји Hlajлоци дали су много и мораће још дати, да би натраг добили — макар што год... У самој ствари они су у опасном ноложају ... ако нобеди... не цар... Она се бојала, да искаже реч, која јој је славу донела... — Они могу постати просјаци... Па чак ако би он и победио... ја мислим, опи неће скоро добити своје проценте... А међутим то су моја деца — зар не! Богати су људи нај-