Дело

102 Д Е Л 0 VII Сутрадаи била је недеља. Степан Аркадијевич свратп у Велико Позориште на репетицију балета и предаде Маши Чибпсовој, лепушкастој балерппи, која је понова ступила у позори* ште по његозој протекцији, обећане јој коралиће, и иза кулиса у диевној позоришној тами|пољуби њено лепушкасто и светло • од добивеног поклопа лице. Осим поклона коралића, потребно му је било да се епсразуме с њом о састапку после балета. Објаснивши јој, да му је немогућно доспети на почетак балета, он обећа да ће доћи на последњи чин и да ће је извести на вечеру. Пз позорпшта Степан Аркадијезпч сврати на пијацу, сам изабра рнбу п спаржу за ручакрГ у 12 часова био је већ код Дисо-а, где му је потребно било да се састане са тројицом, који су, на његову срећу, билп у једној гостионици: са Љовином, који је недавно допутовао из иностранства и ту одсео; са новпм својим начелником, који тек што беше стуиио на ту дужност и којп је ревидирао Москву, и са зетом, Карењином да га неизоставно одведе на ручак. Сгеиан Аркадијевпч волео је ручак, алијејош више волео да приређује ручак, мали, али отменјп но јелу и пићу, и но избору гостију. Програм данашњег ручка јако му се допадао: биће живи гргечи, спаржа и la piece de resistance — диван но прост ростбпф и одговарајућа вина; то је односно јела и пића Од гостију иакјбпће Кити и Љовин, а да се то не би приме) ћавало, бпће још једна рођака и млади Шчербацки, и la piece de rćsistance од гостију — Сергије Кознишев и Алексије Александровпч. Сергпје Иванович — московљанин и философ, Алексије Алексапдровпч — нетрограђаппн и практичар, а позваће joui по.знатог особењака ентузијасту Песцова, лнберала, причала, музиканта, историчара н симпатичног педесетогодишњег младића, који he бити сос или гарнпрунг уз Кознишева п Карењпна. Он ће их иодражћватп и туткати једно на друго. Друга рата новаца 'за забрап била је примљена од куица и још не иотрошена, Долп је била врло љупка и добра у последње време. те је мисао о ово.ме ручку у свима односпма веселила Степана Аркадијевича. Ou се налазио у највеселијем расположењу духа. Биле су две околности, мало непријатне; али обе те околности губиле су се у мору добродушпе веселостп, које се таласало у души Степана Аркадијевича. Те две околностј бпле су: прва, штојејуче, сретнувши ua улпци Алек-