Дело

104 Д Е Л 0 * — Не, немам кад, ја сам дошао само на један секунд, одговорп Степан Акадијевич. Он раскоича капут, али га затим скиде и седео је читав сат, разговарајући с ЈБовином о лову ii најсрдачнијим стварима. — ј^, реци ми, шта си радио на страни? Где си био? рече Степан Аркадпјевич, кад мужик изађе. — Па жпвео сам у Германији, у Пруској, у Француској, у Енглеској*, алп не у престоницама, већ у фабричннм градовима, и много сам што-шта новога видео. II мило ми је што сам тамо био. — Да, ја знам твоју мисао о радничком устројству. — 0, ни најмање! У Русији не може бити радничког питања. У Русији је питање о односу радничког света према земљи; оно и тамо постоји, али тамо је то само крпеж и оправка ноквареног, а код нас... Степаи Аркадијевич је пажљиво слушао Љовина. — Да, да! — говорио је он. — Врло је могућно да си ти у праву, — рече он. — Али мило ми је што сн тако чио: и медведе ловиш, и радиш, и одушевљаваш се. А Шчербацки ми говораше — он те је срео негде — да си у некаквој сети, једнако о смрти говорнш. — А што? — ја не престајем да мислим о смрти, — рече Љовин. — Пстина је, да је време да се умире. II да је све ово бесмпслица. Право да тп кажем, ја своју мисао и свој радјако ценим, али у суштипи — размисли о томе, па ћеш вндети цео наш свет је једна мала плесан, која је израсла на сићушној планети. А ми мислимо да код нас може бити нечега великог... Мисли, дела! Све су то пешчана зрнца. — Па то је, брајко, старо као свет! — Старо, али кад то појмиш јасно, онда ти некако све постаје ништавно. Кад иојмиш, да ћеш данас-сутра умрети и да ништа од тебе неће остати, онда је некако све ништавно. Ја сматрам своју мисао као врло значајну, а она је међутпм тако пиштавна, чак и кад би се остварила, — као нроћн иоред ове медведице. Ето, тако ироводиш живот, забављајућн се ловом, радом, колико само да не мислиш о смрти. Стенап Аркадијевич се смешкао танко и умнљато, слушајући Љовина. — Па разуме се! РЈто, тн си прешао већ на моју страну;