Дело

ОПАДАЊЕ И 110ДИЗАЊЕ ЉУДСКЕ РАСЕ 113 јака и добро прилагођепа и даље живе, те се стога образују нови, природни варијетети, суврсте и на.јзад — врсте. Ну још Дарвин је запазио, да ту има у основи још нешто непротумачено, што даје иовода промени, варирању. Он говораше о случају, што је пеподесна реч. Он мишљаше да је самнм случајем и природним одабирањем могао прилично да протумачи поступни поступак виших бпљака и животнњских фела, за.једно са човеком, из нижих, једноћеличних бића. Ну он узнмаше још, да се индивидуалне особине, стечене на неки загинетан начин, ипак могу паследити. Ово последње одбациваше Вајсман, којп хтеде све да сведе на нрпродно одабирање. Ну сада је, у најновије време, онет дошла до угледа стара, предарвиновска идеја ЈТамаркова, т. ј. да хемпски и Фпзички надражаји спољњега света поступно преиначавају жпву супстанцу. Доказано је да светлост, топлота и другп надражаји, кад утичу дуже време на зачетке, па и на одрасла бића, лагано измењују њихове спецнјалне особпне, и да се иосле неколпко генерација такве промене могу наслеђем пренети на потомство, и ако поменути утицаји не утпчу више пепосредво ua једннке. То се дешавалакше код нижих бића са брзом променом генерације, или у оних, у којих све ћелице могу служпти као клице. Нанротив, у вишпх животиња са веома деференцлраним органима, са чисто иолнпм размножавањем п са врло спором промепом генерација, такви утнцаји могу очевидно само у току многих тисућа годипа бесконачно ситним сабпрнпм радом да израде у клицама нове сталне облике (мутације Де Врисове). Праву истину је ногодио Рихард Семоп, својом теоријом мнеме, одп. т. зв. енграфијом надражаја у живој супстанцп н њпховпх закона. Се.мон је показао да Дарвин и Ламарк, односно енграфнја и нрпродпо одабнрање не граде супротпоети, већ да делају комбиновано, заједнпчкп, да би феле изменили кад-што врло споро, кад-што брже, пре.ма приликама, и да бн пропзвелп нз варијетета суврсте, из су рста-феле, из фела-родове н т. д. у току другпх нериода. Псторија постанка неке животињске нлп бпљне феле, к < л је тако упозната помоћу геолошкпх и географскпх односа. ;i пре свега иомоћу анатомског п физиолошког еродеп.а. ;:а , i се њеном фплогеннјом. Биогенетпчкп осповни закои ne азује: да онтогенпја сваке једпнке нредставља еамо скраћеп , али често пута веома нзмењено, овлашио поиављање њег<>ге Дело, књ. 51.