Дело

РАМОВ СИНОВАЦ 143 да у целом израиљском племену нема бољег пријатеља... Замислите колико је овај човек препредеп! Он сс не жури, он чека да крушка сазре па да онда затресе грану; јер са сувишне ревности могао би план пропасти. Обично је велики карактер резултат природне равнотеже више супротних способности. Ја. Ех, оставите се таквих размишљања, па продужите ми своју причу. Он. Не може тако, има дана кад треба да размишљам; то је једна болест, коју треба пустити да иде својим током. Где сам оно стао? Ја. Код добро утврђене интимности између Јеврејина и отпадника. Он. Тада је крушка била зрела .. Али ви ме не слушате; о чему мислите? Ја. Мислим како вам глас није једнак, час је виши, час нижи. Он. Зар глас поквареног човека може бити једнак?... Једне вечери дође он к своме пријатељу, преплашен, глас му испрекидан, лице бледо као смрт, сав црхће... Шта вам је? — Ми емо пропали. — Пропали! а како? — Пропали, кажем вам, нема нам спаса. — Објасните ви то. — Само једап тренутак да дођем к себп од страха. Хајд, поправите се: „рече му Јеврејин“ место да му каже: „ти си највећи лупеж, ја пе знам шта имаш да ми причаш, али ти си највећи лунеж, ти сн ужасан. Ја. А што бп морао тако да му говори? Он. Зато што је лагао преко сваке мере; то је за мене јасно п не упадајте ми више у реч. „Мн смо иропали.., пропали, нема нам спаса!“ — Зар вп не осећате тежњу тога пропали — што се попавља?... „Нека хуља оптужила нас је код Свете Инквизиције, вас као Јеврејина, мене као отпадника, као нечасног отпаднпка...“ Вндите како тај хуља не црвенн да се нослужи и најгрознијим изразима. Треба храбрости внше него што се може замислнтн на да човек каже његово нме; вн не знате како је то тешко. Ја. Не, заиста. Алп тај нечасни отпадннк? Он. Лагао је и то тако вешто... Јеврејнн се поплаши, почне да чупа браду, ваља се по земљи, већ вндн н иандуре на вратнма, вндн себе у мртвачкој хаљннн, вндн аутодафе спремљеп. „Ирнјатељу, мој добри пријатељу, мој једини нријатељу, шта да се ради? — Шта да се радн? Треба опет излазити међу