Дело

144 Д Е Л 0 људе, правити се најбезбеднији, понашати се као обично. Процедура овога судајетајна, али спора; треба се користити овим одлагањима па све продати. Ја ћу издати или наредити да се изда под кирију једна трећина стана, да, једна трећина, то ће бити најбоље; ту ћемо оставити вашу имовину, јер они на њу и смерају, ми ћемо, ви и ја, ићи да под другим поднебљем тражимо слободу, да служимо своме Богу и да у безбедности живпмо по закону Аврамовом и по закону наше свести. Главно је, да у оваквој опасности будемо опрезни". Речено учињено. Најме једну лађу и морнаре, набаве хране, и пренесу Јеврејинову имовину; у јутру ће се зором кренути, бар ће сад спокојно јести и спавати, утећи ће испред својих гонилаца. Те ноћи отпадник се дигне, узме Јеврејину торбу, кесу и драгоцености, оде на лађу и ето, — сад га нигде нема. А мислите да је то све? Добро, ви нисте ту. Кад су ми испричали ову исторнју, ја сам погодио оно што вама нисам испричао да видим да лп ће те се сетити. Добро је што сте частан човек, иначе би били само један лупешчић. До сад је огпадник био само то, хуља којој нема равне. Највеће му је неваљалство, што је он сам доставио свога доброг пријатеља, кога је Света Пнквизиција ухватила на спавању, па га после неколико дана свечано спалила. Тако отпадник спокојно наследи имовину овога проклетог потомка оних што су распели Господа. Ја. Не знам шта ми је ужасније, да ли злочинство вашег отпадника, илн тон којим ви о њему говорите. Он. Па ево шта сам вам причао. Ви се гнушате тога свирепог дела а ја вам га баш за то и причам. Хтео сам да увидите колико сам се одликовао у својој вештини, да вам изнудим признање да сам бар био оригиналан у своме понижавању, да се у вашој паметп ставим у ред великих лупежа и да тако узвикнем: да живи Маскарил, цар лупежа, хајд, весело, господине фелозофе, хор, да живи Маскарил, цар лупежа! (Па на то поче певати неку песму као фуга са свим необичну: час јој мелодија беше озбпљна и пуна величанства, час лака и шаљива; једног тренутка је подражавао басу, а другог неком од виших тонова; својим рукама и издуженим вратом ноказивао ми је места где се треба задржати, па је певао сам за себе, компоновао неку триумфалну песму, по чему се видело да се боље разумевао у доброЈ музици него у добром понашању. — А ја опет нисам знао да ли да останем ту, или