Дело

РАМОВ СИНОВАЦ 147 јесте. Ја се не бринем за драгог учитеља, пошто има драги: то је камен; гледао би ме тај како цркавам од жеђи а не би ми дао чашу воде, али узалуд свира октаву, септпму, тон, — hin, ги, ги, — права мачја музика, почетници‘и сви који се разумеју у музици никад се неће тиме задовољити. Једном полициском наредбом требало би свакоме, па ма какав он био и ма каквог стања, забранити да пева „stabat mater doulourosa“, — од Пергонеза. Ово stabat требало је наредити џелату да их својом руком спали. Тако ми вере, ове проклете шаљивчине са својим servante Maitresse — о њима су нам дали грубо... Некад су Танкред, Исе, Пријатна Европа, Инди, Кастор, лирски таленти, престављани по четири, пет, шест месеца; преставама Армиде није се видео крај. А сад све вам то пада једно на друго као попови у картама. Па и Ребел и Франкер на њих изливају свој гнев. Они кажу дајесве пропало, да су они упропашћени и ако и даље буду трпели ову певачку гадију са вашара, национална музика ће отпћи до ђавола, а Краљевска Академија у ћоравој улицп без излаза нека одмах затвара свој дућан. У томе баш и има нечег истинитог. Глупи и јогунасти старци који ту долазе сваке среде већ тридесет или четрдесет годпна, место да се веселе као до сад, чаме и зевају и не знајући радн чега; и сами се питају, али не умеју да одговоре. Нека се не обраћају мени. Како Днни каже тако ће и бнти, а ма како било, Ја ћу радије умрети, него да четнри или пет годнна после нојаве дела „сликар заљубљен у свој модел“, поткпвам мачка у славној ћоравој улицп. Добри људи, они су се одреклп својпх симфонија да би свпрали у италпјанске. Мислили су да ће навићи уво на ове, без рђавих иоследица за своју вокалну музнку, као да симфонија за несму, за мало необузданости, које изазива протезање инструмепта и покретљнвост ирстију, нпје ouo што је несма за стварпо декламовање; као да вполина нпје подражавалац певачу који ће једнога дана кад тешко замени лепо, постати нодражавалац виолине. Првп који је одсвнрао „Локатели“ био је апостол нове музике. Другоме вн то, другоме! Људн te иас навнћн да иесмом и гласом, инструментом подражавамо акцентпма страсти или нриродпих фепомепа; јер то све спада у музнку; а ми ћемо п даље волети крађу, копља, славу, трнумфе, победе? Идн впдн да лп долазе, Јоване. Онп су замншљали да морају плакати нлн се смејати прн трагпчним илп јкомичшш сценама нраћеним музпком; да ће им у ушпма бру10 *