Дело

148 Д Е Л 0 јити звуци беса, мржње, љубоморе, љубавних јадиковања, иронпје, шале, пталијанског или француског позоришта и да he се и даље дивити Радепгонду или Платеу даље, они су размишљали каквом би се лакоћом, каквом гипкошћу, каквом нежношћу, хармонијом, просодијом, елипсама инверзијама италијанскога језика прилагодили тој вештини, том такту, том начпну изражавања, том трајању нота, а опет не би знали колико је њнховавештина крута, глува, тешка,спора, педантска и монотона. Ех, ех, да, да, они су били уверени да кад помешају своје сузе са сузама једне матере која оплакује свога сина, кад уздрхте од заповести тиранина који наређује једно убиство, онда им неће бити досадна њихова чаролија, њихова досадна митологија, њихове умиљате ласкаве речи, које рђав укус песников не показују мање него ништавило његове вештине. Добри људи, ннти је тако, нити може бити; истннито, добро и лепо имају своја права; људи им споре та права, али им се најзад диве; ако баш није тако, оно диве им се неко време, а најзад зевају. Зевајте дакле, господо, зевајте докле хоћете, не устручавајте се. То више вреди него и природа и моје тројство, које ни паклена врата неће савладати; истинито које је Отац и који рађа добро које је Син, одакле излази лепо које је Свети Дух, полако се уводи. Туђе божанство се понизно спусти на олтар поред народног идола; мало по мало оно се ту одомаћи; једног лепог дана оно лактом гурне свога друга и трас! идол је на земљи. Тако се каже да су језуити основали хришћанство у Кини и Индији, а ваши јансенисти тек само причају, ова политичка метода, која своме циљу иде без хуке, без проливања крвп, без мучења, без и једног прамена ишчупане косе, изгледа ми најбоља. Ја. Има смисла готово у свему овоме што ми рекосте. Он. Смисла! У толико боље; нека ме ђаво носи ако се за њ старам. То иде као што те ја гурам. Кад ми се појави учитељ ја сам као и они музичари из ћораве улице. Ако погодим, у добар час. Један дечак угљар увек ће боље говорити о своме занату него цела једна Академија, него сви светски Дихамели. (Па одмах поче шетати певајући неке арије из „Острва лудих“, „Сликара заљубљеног у свој модел“ а с времена на време узвикивао би дижући руке и поглед к небу): да ли је то лепо! до ђавола, да ли је то лепо! Како може човек на својој глави да носи два увета а да тако што пита? (ночео је да се