Дело

РАМОВ СИНОВАЦ 149 распаљује п да пева сасвим тихо, тон је нодизао у колико се више одушевљавао, затим су дошли гестови, гримасе и увијања тела; и ја рекох: Добро, ето како се човек упропашћује, а спрема се нека нова појава... заиста, чу се глас): „ја сам убоги сиромах,... господару, господару, иустите ме да идем... 0 земљо, прими моје благо, моју душу, моју душу, мој живот, о земљо... ето малог пријатеља, ето ти малог пријатеља, Aspetar si non venire... A Zerbina penserete... sempre in contrasti con te si sta...) певаоје готово неких тридесет арија италиских, француских, трагичних, комичних, свих врста карактера. Час је првим басом силазио до пакла; час је дерући се и фалсификујући falset парао ваздух подражавајући ходом, држањем, гестом разне личности која певају: једно за другим био је бесан, блажен и охол, час је престављао неку младу девојку која плаче а он јој се удвара; час је био свештеник, краљ, тиранин; онда прети, заповеда, љути се, престављао је послушног роба; час се умиравао, утишавао, шалио се, смејао се; никад без такта, нрема смислу речи и карактеру арије. Сви играчи шаха оставише своје столове и скуиише се око њега; све прозоре на кафани с поља поседнуше иролазници који су застали чувши ту вику. Поцркали су од смеха. А он не опажа, продужава, и даље говори, у лудилу, у ентузијазму тако блиском лудилу да сам се побојао да неће ни доћи к себи „и да ћу га моратп бацити у фијакер и одвести ираво у лудницу иевајући један одломак из „Плача Јеремијиног“. Прецизно, искрено и невероватно одушевљено ионављао је он најлепша места из сваког комада: ту лепу песму у којој пророк износи пропаст Јерусалима, заливао је бујицом суза, које су текле из свих очију. Свега је ту било и иесма је бнла изврспа и јако исказана, а било је и бола. Задржавао се на местима где се музичар нарочито показао као велнки учитељ. Ако престане да пева, почне да свира, што изненада напусти па опет почне певати пренлећући на тај начин једно с другим да би одржао везу и једпнство у свему, освојив тако наше душе и одржавајући нх у јединственом расположењу. Јесам ли му се дивио? да, дивио сам се. Да лн сам се сажалио? да сажалио сам се. Али нма нечег смешног у овим осећањнма н то мења њихова својства. Прсиули би у смех да сте само впдели како он подражава разним инстументима: са надувеним образпма и промуклим и тужппм гласом он прави ннструменте (les cors и les bassons); глас му је звонак и за фрулу уњкав,