Дело

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ 69 га њих тројица узела на испитивање. Он је њима казао свега против свештеника и учитеља, који — узгред наиомињемо за све оно вријеме није, што ’но кажу, ни зуба обијачио. Казао им је и оно, што није могао да знаде. Они су му прегледали исправе — које су биле написане француски, турски и грчки — и нашли су их потпуно исправнпма, и ако ниједан од њнх није знао ни француски, ни турски, ни грчки. Залуду су учитељ и свештеник казали њима цијелу и чисту истину; залуду су им доказивали, да нико нема права себе издавати за оно што није, особито онда, кад из њега може да буде штете за другога; залуду су се они трудили, да пх освједоче о непоштенијем, те с тога протузаконитијем намјерама онога скитача. Све је то било залуду, јер се њима учињело, да и потворе онога варалице могу бити згодне и прикладне, да се оцрне и окриве два поштена држављанина, који, и као грађани и као јавни службеници, извршују своје дужности свијесно п поштено. „Не знамо, колико ]е рапората о овоме написано. Знадемо само, да је једна пријава дошла и у руке суда у Обровцу, који је с тога нозвао на оправдање и свештеника и учитеља. Тада су они имали прилике, да прочитају прпјаву и да се диве људској злоби. Тако нпр. они су сазнали, да је онај јерусалимски калуђер знао лпјепо исприповједптп све, што су му она двојица говорили о Српству! Знао им је казати, да му је свештеник рекао: „Ни од мене, ни од сељана ти нећеш нпшта добити, јер нијеси Србип“, као да се у ово доба може наћн глупак, који би и од једног Анадолца захтпјевао да буде Србин! Увјерени смо, да ће публика тешко повјеровати овоме, али јој гарантујемо, да овако стојн нанисано у ouoj прнјави, која је имала да доведе на оптуженичку клупу славну иптелигенцију жегарску. Кажу, да је државно одвјетништво преметнуло сав кривичпи наш законик, али ннје могло да нађе у њему основе за оптужбу, те је тако жеља остала — пуста. „Како би се протумачило и чнм бп се дало оправдатп оволико неблаговољење јавннјех органа према двама најугледнијим људима у једноме селу? Осветп, радп личнпјех задјевпца, не може да буде мјеста, јер до тада комшијскн одношаји једнијех са другијема билн су добри н коректнн. Треба искључити такођер п феноменалпо незнање дотпчнпјех. јер ни оно никако не онравдава овако злобну намјеру н покушај. Је. дино и искључиво у оном кужном духу п даху треба тра-