Дело

П Л А Т О Н од Dr. Бранислава ПетронијевиЂа (По предавањима на Унпверзптету држанпм у зимском семестру 1908 г.) — СВРШЕТАК Осим светске душе иостоје и иојединачне душе, које су најсавршенија створења у свету, оно што свету даје живота и што је демиург створио да би начинио свет што савршенијим: он је створпо душе, да би свуда посејао разум, где је то могао учинити. Као што наше тело стоји непосредно у вези са светским телом и прима материју од њега, тако и наша душа стоји у вези са светском душом и прима душевну материју од ње. Платон међу тим није изближе одредио ту везу, тај однос између појединачне и светске душе. Могло би се мислити, да светска душа није ништа засебно, већ да је она просто скуп индивидуалннх душа; али Платон је могао мислити и да светска душа има самосвест (т. ј. да је лично биће) исто као и нојединачне душе и т. д. То су све питања на која Платон не даје јасног одговора. У консеквенцији самог његовог система међу тим лежи, да је светска душа несвесан душевни прннцип. Оно пак што несумњиво има свест и разум. то је људска душа, и као што је светска душа прннцип кретања и живота света, тако је и људска душа нринцип људског жнвота. Од трн дела, која Платон придаје људској души (види о том даље), припада светској душн само један, и то највиши: ).oyioTi'/.6v, разум. Логистикон је прпнцип самосвести, зато бн светска душа требала да буде самосвесна, али, као што рекосмо, Платон ннје извукао ову консеквепцију и оставио је