Дело

74 Д Е Л 0 Све што ностаје, постаје из нечег њему супротпог; топло из хладног и обрнуто; живот из смрти и смрт из живота и т. д. Ако пак мртво ностаје из живога, онда је нужно да и живо постаје из мртвога, јер је немогуће замислити да оно што је мртво, за увек буде мртво, да нешто што умре, за навек умре. Душа дакле не умире за навек. Овај доказ није јасан и зато и сам Платон прелази брзо на други, на доказ из преегзистенције душе, који стоји у вези с теоријом идеја и који је најважнији. Платон доказује преегзистенцију душе из факта сазнања оног, што је логички нужно. Како можемо знати, пита се Платон, за истнне које су логички т. ј. вечно нужно? То би било немогуће, кад не би иостојале у нама несвесне диспозиције, да их увидимо. Те несвеспе диспозицпје јесу сећање на некадашње фактичко знање логичких истина, које сад увиђамо. У Менону Платон на једном простом примеру показује, да ко има разума мора имати и сећања на оно што је вечно: Платон доводи једног простог роба до тога да помоћу фигура на песку упозеа извесне геометријске ставове, што је могуће објаснити, вели он, само предпоставком да је то знање већ ту, да потенциално већ знамо за те истине и да нацртане геометријске фигуре служе само за нодсећање на њих. Ако је пак знање могуће само на основу сећања, онда од куда то сећање? Ако оно постоји, онда мора њему одговарати некадање фактичко знање, јер кад се сећамо нечег, онда је то могуће само на основу слике сећања, а ово упућује на један првобитан објект; ми смо дакле морали опажати оно, што сазнајемо сада као логички нужно. Душа је према томе морала непосредпо гледати свет идеја, а пошто је он вечан, то је и она вечна. А ако је душа вечно егзистирала пре свога живота у телу, онда она не може више ни умрети са телом, јер с њиме није ни постала. Трећи доказ изводи бесмртност душе из њене сличности и сродпости са светом идеја. Идеје су пепроменљиве, јер су просте, оне би могле нестати само ако би биле сложене, пошто само оно може пропасти,. што се може распасти. Дакле душа као нроста не нропада. Треба само утврдити да је душа слична свету идеја а не чулпом свету, па је онда овај доказ потпун Заиста, вели Платоп, душа је (према популарном гледишту, коме Платоп овде следује) невидљива, безоблична, непроменљива (она је донекле променљива, али само зато штојеу вези с телом, које уноси немир и нромену у њу), а и свет идеја