Дело

П Л А Т 0 Н — •» i о је непроменљив, безобличан и невидљив, док је на нротпв свет ч/лних ствари ироменљив, видљнв и пма облпк. Душаједакле лроста као н идеја. и нрема томе бесмртна. Четврти је доказ негативан. То је доказ који негира материалистичку предиоставку, да је душа само резултанта, продукт, или, како Платоп вели, хармонпја телесних функција и да, и ако фппија од тела, она није нпшта засебпо, исто онако, као што лира од грубог материјала производи тонове, који су финнјп од лире, на нпак нису ништа засебно. Протпв овог доказа Платон не износи стварне разлоге, већ један формалан: кад би душа била хармонија тела, оцда не би бпло могуће да душа има врлипе, јер врлпна је хармонија душе, а хармооија хармоније не да се зампслити; душа дакле није хармонија тела, већ је нешто засебно и као таква има особнне сасвпм различне од тела. Сви ови досадашњи доказн не одлучују међу тпм са апсолутном извесношћу бесмртност душе, као што то и сам П iaтон нризнаје. После њпх настаје у Федону једиа пауза, која пропзводи један од најјачпх ефеката, на које се наилази у Платоиовим списпма; овде се Пладоп показује као велики уметник, који уме да припреми на оно што он с.матра за највише и што треба ишчекивати са нарочптом нрипремом душе. То нешто, на шта Платон (одн. Сократ) с таком впртуозношћу прппрема, то је његов пети доказ за бесмртност душе, доказ који Платон сматра за најјачп. Тај пети доказ, који је доиста врло фин, гласи овако: душа је бесмртна зато што је њој бнтан жпвот, душа је принцип жпвота, oua реализнра (подражава) иепосредно у себи идеју жпвота, па пошто је свака пдеја непроменљпва, то је и душа ненроменљива. Истина је да ватра подражава идеју топлога, па ипак може престати бити топла н постатп хладна; али прн томе, велн Платоп, идеја топлога као таква није се нретворпла у хладно, већ је топло нросто пшчезло н на његово.место дошло је хладно. Душа пак не може у опште ишчезнутн, јер оно што учествује у идејп жпвота, у опште ue може ншчезнутп, јер бп то значило да се ouo што је живо нретвори у опо што је мртво. Жнво дакле не може ншчезнутн. јер његово ншчезавање значн прелажење у ouo што је мртво, код њега пада дакле уједно немогућност пшчезавања п немогућност прелажења у супритно. Душа је дакле бесмртна.