Дело

ЛНА КАРЕЊИНА 91 Он није спавао целе ноћи, и његов гнев, растући у некаквој огромној прогресији, дошао је изјутра до крајњих граница. Он се журно обуче и, као да је носио пуну чашу гнева, па бојећи се да је не проспе, бојећи се да заједно с гневом не изгуби и енергију, потребну за објашњавање са женом, он уђе у њену собу, чим је сазнао да је устала. Ана, која је мислила да тако добро познаје свога мужа, била је поражена његовим изгледом, кад је овај ушао к њој. Чело његово било је намрштено, а очи су мрачно гледале пред собом, избегавајући њене погледе; уста беху чврсто и презриво стиснута. У ходу, у покретима, у звуку његовога гласа бпла је одлучност и чврстина, какву она никад није у њему видела. Он уђе у собу и не поздравивши се са њом, упути се право ка њеном писаћем столу и, узевши кључеве, отвори фијоку. — Шта вам треба?! — викну она. — Писма вашег љубавника, — рече он. — Њих овде нема, — рече она затварајући фијоку; али по самом том покрету он је појмио да је тачно погодио и, одгурнувши грубо њену руку, брзо шчепа портфељ, у који је она остављала најпотребније хартије. Она хтеде да му истргне портфељ, али је он одгурну. — Седите! Мени је потребно да говорим с вама, — рече он, метнувши порфтељ под мишку и стегнувши га лактом тако јако да му се раме издиже. Она је са чуђењем и плашњом гледала у њега. — Ја сам вам рекао, да вам нећу допустити да примате љубавника у мојој кући. — Мени је потребно било да га видим, да... Она застаде, не могућп ништа да измисли. — Не улазим у подробности о томе, зашто је женској иотребно да се састаје са љубавником. — Ја сам хтела, ја сам само... — планувши. рече она. Ова његова грубост раздражила ју је н придала јој смелости. — Зар ви не осећате, како вам је лако вређатп ме .’ — рече она. — Вређатн се може честит човек н честита женска, алн рећп лопову да је лопов, јесте само la constatation d uii tait. — За ту нову црту суровости у вама ја до сада ннсам знала, — Ви зовете суровошћу то, кад муж оставља женн иупу слободу, дајућн јој частан штит нмена, под циглим ус.товом да се очува само прнстојност. Зар је то суровост.’