Дело

160 Д Е Л 0 вати. Овде је довољно дати опште одлике, и само се с времена на време обазрети на поједпне личности. # % Поменуо сам, француски дух се поклапа с класичним духом, и аналишући класичну књижевност XVII века ми у ствари аналишемо сам француски дух. Прва одлика те књижевности огледа се у тежњи за редом и дисциплином, за потчињавањем личности целини. Изван књижевности та је тежња нашла израза у стварању једне апсолутне монархије. На свима пољима и у свима правцима се врши централизација и уводи ред; свуда се осећа потреба за јединством. Религија, политика, друштво и књижевност иду упоредо једноме истом циљу, узајамно се прожимају и стварају општу хармонију. Цео век изгледа свечан, одмерен ипотпун; све даје слику једнога добро уређеног механизма, у којем поједини делови вршећи сваки свој нарочити посао, доприносе скупа заједничкоме кретању. Разне културне форме се несвесно развијају и, под утицајем духа расе, иду, опет невесно, истоме циљу. Главни регулатор који свему даје живот и руководи целином, јесте тај класични дух. Са утврђењем апсолутне монархије, повраћеноје ијединство католичкој вери. Тамо где разум није могао да одговори, религија је имала реч. Она се суверено шири над свима областима људске делатности. Нарочито је њен утицај био јак у решењу моралног проблема. Као свуда, и овде се јавила потреба за јединством. Да се реше разна морална питања, ишло се правце верп и старим грчким филозофима; из вере и из старе филозофије извучено је најбоље што су оне имале. Створена је једна енергија морална из које су изишли и Корнејево схватање дужности и хероизма, и Декартова теорија воље. Само верско осећање није било врло дубоко; вера се свела на догму и на спољашње знаке. Једино тако је она могла да опстане као неповређена целина. Свака вера у доба своје снаге и живота изазива јереси и ствара јака душевна стања. У доба заспалости и немоћи, вера је цела и у миру, јер је индиферентна. Ето по ту цену је класични дух постигао јединство вере. Исто тако у друштвеним односима се начело реда испољило у стварању једнога углађеног, аристократског друштва и у појави светског живота. То је имало за непосредну последицу стварање јавног укуса. Најзад, Малерб и Боало прописују правила књижевности и затварају је у њих.