Дело

фРАНЦУСКН ДУХ У КЊИЖЕВНОСГИ 16 3 њење. Прво, то су утицаји са стране: из Итаднје („маринизам“> и из Шпаније (,,гонгоризам“). Друго је: историски моменат у развићу друштвеног живота, т. ј. наметање дисциплине још снажним, бујнпм, грубим и разузданим природама из поч. XVII века. Нове тежње су својим наглим јављањем поквариле равнотежу у духовима, и ови су терали у крајност. Почело се претеривати у опхођењу, у отмености и у чистоти језика; избегавало се све што је обично, природно и просто: место тога, сва се вредност давала ономе што је необично, ретко и чудновато. Али одмах још франц^ски дух је паралисао прециозност стављајући јој на супрот друго једно претеривање, које му је, уосталом, донекле урођено. На супрот размаженој и надменој прециозној књижевности он је иставио тривиалну (le genre burlescpie) и лакрдијашку књижевност, која је била као пародија оне прве. II једна и друга су се са својом претараношћу удаљавале од природе. Класичан француски дух створио је себи један апстрактан и солидан језик. Тај језик је био донекле ораничен и безбојан, али ипак довољан да на јасан и уметнички начпн изражава „општа места“ из књижевностп XVII и XVIII века. Главне особине класичног језика су ред, хармонија, чистота и јасност. Граматпчари и Академија пречишћујући језик XVI века, лишали су га свију његових живописних, конкретних и емоционалних елемената. Сам основ на ком је језик почивао била је употреба; од ње је језик добивао своју санкцију. Највпшу моћ употреби дао је Вожла; само он је под употребом разумео говор лепо васпитаннх људи, говор отменог света, а не народни говор. Тако је н језик XVII века био унеколико аристократски. Најтипичнији израз тог језика у поезији, боље још, у трагедији, био је дванаестосложни стих са цезуром после шестог слога, т. звани александринац. Готово свакн такав стих изражава мисао за себе, која је цезуром опет подељена на два више мање независна дела. Александрипац је најприкладнији стих духу француског језика, јер се он најбоље слаже са логичким и инталектуалним редом речи у језику, и са његовом тежњом за простотом и јасношћу. Дух расе је, дакле, чак п у језик продро и дао му своје најбитније одлике.