Дело

166 Д Е Л 0 покушај да се њихов геније затвори и ограничи наилази на отпор од стране њихове. Цела критика Боаловљева, може се рећи, своди правила уметности на захтеве здравог разума; правило свију правила је ићи за природношћу и за истином. М о л ј е р, Најбољи комедиограф француски и највећи писац XVII века је без сумње Молјер. У њему се класични дух испољпо утолико уколико је и он ставио себи начело истину и природност. Али се те две речи могу схватити на неколико начина, и начин на који их је Молјер схватио свакако није онај на који су их разумели остали писци из века Луја XIV. Он је, сложивши се с основним принципом класицизма, који се састоји у посматрању и слпкању стварности, ишао даље него сви други писци. Његов ]е реализам пространији и смелији него што је класична доктрина допуштала. Он је целу људску комедију дубоко схватио и верно је на позорницу изнео. Помиривши се са свима слабостима људским, он је ocehao широку симпатију према бедноме човечанству; а ставивши природу изнад свега, дао је сва права природним нагонима човековим. Молјер брани и велича све што долази од природе; у томе он наставља галску традицију, која је толико допринела формирању француског духа. Класицпзам je пречистио и ограничио ту традицију, и она се, изузевши Лафонтена, једино код Молјера јавља у потпуности својој. У овоме погледу Молјер стоји у тесној вези са Раблеом. Скароном и Сираном де Бержерак. Лесаж у Жил Бласу и Бомарше у Ф и г а р у наставиће исту традицпју. Додуше, треба признати, галски је дух једна нижа форма француског духа, али форма која садржи у себи најпрвобитније елементе, суштину и животну снагу француског духа. Само, оно претерано поверење у моћ и непогрешност мајке природе, какво се код Раблеа налази, било је код Молјера унеколико ограничено — захваљујући утицају класицизма. И Молјер, као и сви други писци, претрпео је у извесној мери утицај свога времена, и подлегао класичној струји. Само тај утицај био је минималан. Молјер својим моћнцм генијем и јаком индивидуалношћу врло често превазилази границе ускога класичног духа, и бавп се „вечитим темама* које су од увек узнемиравале човечанство, и решава их на начпн на који пх ре-