Дело

фРАНЦУСКИ ДУХ У КЊИЖЕВНОСТИ 167 шавају највећи умовп целокуинога људства. Он се буни противу конвенција друштвених и покушава да ослободи личност свих веза које јој намеће друштво. Алсест у Мизантропу је јединствен покушај ослобођења индивндуе; он сања о извесноме бољем друштву где је сваком допуштено да се по вољи и слободно креће, да мисли и осећа независно од околине. У оваквим приликама Молјер се показује потпуно оригиналан и излази из оквира своје расе. У погледу језика и стила Молјер је исто тако оригпналан. За њега немају важности иравила Академије и граматичара; главно је да се верно и тачно искаже мисао, и у тој цељи све је донуштено. Он иде тако далеко у овом да понеким својим личностима ставља у уста наречје краја из кога су. С друге стране, опет, то чини његов стил живописним и конкретним. Р а с и н, Расин је унео у француски дух поезије и сентиментална осећања. Само, његова поезија се прилагодила духу расе и дала је облик какав ћемо доцније срести код Шениа и код Парнасоваца. Она није непосредан и неодољив излив личности, него је безлична и објективна. Нарочито су од значаја код Расина жена и љубав. Он даје жени пространо место у своме делу, излаже љубавну страст у свима њеним преливима и потчињава дужност љубави: воља је увек слабија од страсти. Отуда је његова драма више женска него херојска и у томе лежи принос његове личне природе. С друге стране опет Расин је оличење класичнога францускога духа. Његови јунаци су често типови, персонификоване идеје, а ретко портрети какве је Шекспир оцртавао. Цнљ му је да верно представи опште човечанство, оиште идеје и општа осећања. Он је чист спиритуалиста, као Корнеј; обојица траже падахнућа искључиво у моралној природи људској, и мало поклањају пажње спољашњем представљању и материалном сликању сценичких ефеката. Услед тога је радња проста и без великих заплета: све тече одмерено, свечано. Тако исто и стил Расинов је прост и природан. Ла Фонтен. Најзнаменитија појава у целом XVII веку биће свакако Ла Фонтен. Он је с Расином највећи песник тог времена. II