Дело

АНА КАРЕЊИНА 181 погледао на слику њиховнм очима. Он је видео добро насликано (па чак и то није добро, — сад је јасно видео гомилу недостатака) понављање оних безбројних Христоса Тицијанових,. Рафаелових, Рубенсових, и оних истих војника и Пилата. Све је то било ниско, сиромашно и старо, и чак рђаво насликано — шарено и слабо. Они he бити у праву, кад стану говорити притворно учтиве фразе у присуству уметниковом и кад му се стану смејати и сажаљевати га, кад остану на само. Поста му одвећ тешко ово ћутање (ма да оно није трајало више од једног минута). Да би га прекпнуо и ноказао како није узбуђен, он се, присиливши себе, обратп Гољењшичеву. — Ја сам, чини ми се, имао задовољство да вас. негде видпм — рече му он, немирно обзирућн се, час на Ану, час на Вронскога, да не би пропустио ни једну црту са израза њихових лица. — Како да не! Видели смо се код Роси-а, сећате се, на оном вечеру, кад је декламовала ова талијанска госпођица нова Рашел? — слободно отпоче Гољењишчев, без и најмањег жаљења одвајајућп поглед са слике и обраћајући се уметнику. Приметивши међутим да Михајлов очекује суд о слици, он рече: — Ваша је слика веома одмакла од оног доба кад сам је последњи пут видео. И као год и онда, тако ме исто и сад необично поражава фигура Пилатова. Просто видиш доброг, красног човека, али чиновника до дна душе, којп не зна шта ради. Али мени се чини ... Цело окретно лице Михајлова одједном заспја; очи се засветлпше. Он хтеде нешто да каже, али не могаше да пзговори од узбуђења и притвори се као да се искашљује. Ма како да је ннско ценио Гољењишчевљеву способност за појимање вештине, ма како да је ништавна била она истинита напомена о тачности израза Пилатовог лица као чпновника, ма како да му се могло учинити увредљиво исказивање, нре свега, такве ништавне напомене, док се још ништа није говорпло о најзнатнијпма, Михајлов је био у усхићењу од те напомене. Он је сам мислио о фигури Пилатовој оно исто, што је рекао Гољењишчев. То, што је ова комбинација била једна од хиљаде других комбинација, које су, као што је то Михајлов тврдо знао, биле све тачне, — није умањило за њега значај напомене Гољењишчевљеве. Он заволе Гољењишчева за ту напомену, и из стања