Дело

184 Д Е Л 0 Гољењишчев се не сложи с тим и, држећи се своје прве мисли о јединству утиска, потребног уметности, потуче Михајлова. Михајлов се узбуђиваше, али није умео ништа да каже у заштиту своје мисли. XII Ана и Вронски већ се давно згледаху, сажаљевајући паметну брбљивост свога пријатеља; напослетку Вронски, не чекајући домаћина, приђе другој слици. — Ах, како је дивна! Каква красота! Чудо! Каква дивота! — проговорише они у један глас. „Шта им се тако допало?“ помисли Михајлов. Он је већ и заборавио ту елику, израђену пре три године. Заборавио је све муке и усхићења, која је преживео с овом сликом, док гаје она сама неколико месеца и дању и ноћу занимала, заборавио је, као што је увек заборављао завршене слике. Он није чак волео ни да је гледа, и изложио ју је само зато што је очекивао Енглеза, који је желео да је купи. — То је онако, давнашњи етид, — рече он. — Како је лепа! — рече Гољењишчев, очевидно такође осетивши лепоту слике. Два дечака, у хладу под багреном, пецали су рибу. Један од њих, старији, тек што беше бацио удицу и брижљиво је извлачио пловак иза жбуна, сав занет тим послом; други, помлађи, лежао је на трави, наслонивши главу на руке и гледао је замишљеним плавим очима у воду. 0 чему ли је он мислио? Усхићење пред овом његовом сликом покренуло је у Михајлову пређашње узбуђење, али он се бојао и није волео овај празан осећај према прошлости, и зато хтеде да скрене пажњу посетиоца на трећу слику, ма да су му и биле пријатне ове похвале. Али Вронски упита, да ли се продаје слика? За Михајлова, узбуђеног овом посетом, разговор о новчаним стварима био је сад веома непријатан. — Она је изложена за продају, — одговори он, мрачно натмуривши се. Кад су посетиоци отишли, Михајлов седе према слици