Дело

АНА КАРЕЊИНА 185 Пилата и Христа, и у својој памети понови све оно што су ови посетиоци рекли и оно што, ма да и нису рекли, али су подразумевали. II чудновато, оно што је имало за њ такву вредност, док су они били ту и док се он мислено преносио на њихово гледиште, одједном изгуби сад сваки значај. Он поче гледати на своју слику свим својим пуним уметничким погледом и дође у оно стање увереностн у савршенство и нрема томе значајност своје слике, које му је потребно било ради оног напора, који искључује све друге интересе и који му једино даје могућност за рад. Нога Христова у ракурсу ипак није била како треба. Он узе палитру и поче радити. Поправљајући ногу, он непрестано загледаше у фигуру Јованову, у позадини, коју посетиоци нису ни приметпли, али ко.ја је, он је то знао, била врхунац савршенства. Свршивши ногу, он хтеде да се лати и те фигуре, али се осети сувише узбуђен за то. Он исто тако није могао радити, кад је био хладан, као и онда, кад је бивао сувише омекшан и кад је одвећ видео све. Био је само један степен на томе прелазу од хладноће ка надахнућу, на коме је био могућан рад. А сад је он био сувише узбуђен. Он хтеде да покрије слику, али се заустави и, држећи руком застирач, блажено осмејкујући се, дуго је гледао у фигуру Јованову. Најзад, као с тугом одвајајући се, он спусти застирач, и уморан, али срећан, нође кућп. Вронски, Ана и Гољењишчев, враћајући се кући, беху особито живахни и весели. Они су говорили о Михајлову и његовим сликама. Реч таленат, под којомсу они разумевали урођену, по готову, физичку способност, независну од ума и срца, и којом су хтели да именују све што преживљује уметник, врло често се чула у њиховом разговору, јер им је она била неопходна да изразе оно, о чему нису имали никаквог појма, али о чему су хтели да говоре. Они су говорили да му се таленат не може оспорити, али да се таленат његов није могао развити, услед недостатка у образовању — опште невоље наших руских уметника. Али слика с дечацнма остаде им у иамети, и мало-мало па се враћаху на њу. — Каква красота! Како му је то испало за руком, п како је просто! Он и не зиа, како је то лепо! Да, не сме се испустити, треба је купити, — говорно је Вронски. Дело, књ. 53. 13