Дело

АНА КАРЕЊИНА 187 упознаше. II беше им мило, кад се сеанси завршише; у њиховим рукама остаде диван портрет, а он престаде да им долази. Гољењишчев први исказа мисао, коју су сви осећали, наиме, да Михајлов просто завиди Вронскоме. — Рецимо и не завиди, јер он има таленат; али њему је криво што један дворски и богат човек, уз то још и гроф (та они све то мрзе), без особите муке, ради оно псто, ако не и боље, што п он, који је посветио томе сав свој живот. А што је главно, ту је образовање, које он нема. Вронски је бранио Михајлова, али у дубини душе је веровао у то, јер човек из другог, нижег света, по његовом мишљењу, морао је завидети. Портрет Анпн — оно исто што су радили с природе и он и Михајлов, требало је да покаже Вронскоме разлику, која је била између њега и Михајлова; али он је није видео. Он је само престао после Михајлова да ради свој Анин портрет, решивши да је то сад излишно. Своју пак слику из средњевековног живота наставио је. И сам он, и Гољењишчев, и особито Ана — налажаху да је слика било врло добра, јер је много више личила на знамените слике, него слика Михајлова. Међутим Михајлоз, без обзпра на то што га је портрет Анин био занео, још више се радовао кад се сеанси завршише, те није морао више да слуша причања Гољењишчева о уметности, и што је могао забранити живопис Вронскога. Он је знао да нпје било могућно забранити Вронскоме да се мази живописом; он је знао да су, и он, и сви дилетанти, имали потпуно право да сликају што год хоће, — али њему је то било непријатно. Не може се забранити човеку да направи себи велику лутку из воска и да је љуби. Али кад би тај човек с лутком дошао и сео нрема заљубљенима, па стао миловати своју лутку као што заљубљени милује ону коју воли, онда би заљубљеноме било непријатно. Тако се исто непријатно осећао Михајлов, гледајући живопис Вронскога; било му је и смешно, и криво, и жао, и вређало га је. Одушевљење Вронскога живописом и средњим веком није дуго трајало. Он је имао таман толико укуса за живопис да није могао завршити своју слику. Рад на слици застаде. Он нејасно осећаше да ће недостаци њени, који се у почетку мало опажаху, бити огромни, ако буде наставио. Њему се десило оно .исто што и Гољењишчеву, који осећаше да нема шта да каже, 13*