Дело

А Н А К А Р Е Њ II Н А 197 — Шта ћу? Зато, зашта и ти. „И у оваком озбиљном за мене тренутку она мисли само о томе да јој не буде досадно самој“, помисли Љовип. II ово правдање, у послу тако значајном, наљути га. — То је пемогућно, — рече он строго. Агафија Михајловна, видећи да ствар долази до свађе, лагано спусти шољу и нзађе. Кити је чак и не примети. Тон, којим је муж изговорио последње речн, увредио ју је особито тпме што он, како изгледа, није веровао ономе што је она рекла. — А ја ти кажем, ако ти пођеш п ја ћу с тобом, неизоставно, — журно и гневно проговори она. — Зашто је немогућно? Зашто говориш да је немогућно? — Зато што треба ићи Бог зна куда, по каквим путевима и гостионицама. Ти ћеш ми само бити на сметњи, — говорио је Љовин, старајући се да буде хладнокрван. — Ни најмање. Мени ништа не треба. Где можеш ти, тамо и ја... — II самим тим што је тамо ова женска, с којом се ти не можеш зблпжавати. — Ја не знам пишта и нећу да знам, ко је и шта је тамо. Ја знам да брат мога мужа умпре, муж иде к њему и ја идем с мужем, да... — Кити! Немој се љутити. Али ти помисли само, та је ствар тако значајна да ме боли кад помислим, да ти мешаш ту осећај слабости и не желиш да останеш сама. Лепо, ако ти је досадно самој, онда иди у Москву. — Ето, ти ми увек ириписујеш рђаве, подле мисли, проговори она са сузама увреде и гнева. — А баш нпшта, ни слабости, ничега... Ја осећам да ми је дужност да будем с мужем, кад је он у жалости, али ти хоћеш нарочито да ми нанесеш бол, нарочито нећеш да ме разумеш... — Не, ово је ужасно. Бпти нросто роб! — узвикну Љовин, устајући и не будући више у стању да уздржи свој јед. Али тога истог тренутка он осети да бије самога себе. — Па зашто си се онда жепио? Био би бар слободан. Зашто, кад се кајеш? — проговори она, скочп и отрча у гостинску собу. Кад је он дошао по њу, она је јецала од суза.