Дело

АНА КАРЕЊИНА 199 у Љовину и његовој супрузи, после њиховог младог живота, најтежи ocehaj, особито тиме, што се лажан утисак, који производи гостионица, никако није мирио с оним што их очекиваше. Као и увек, показало се да носле иитања о томе, за коју цену желе собу, ни једне ваљане собе није било: једну добру собу заузео је био ревизор жељезнички, другу — адвокат из Москве, трећу — кнегиња Астафијева из села. Остала је само једна прљава соба, а у вече су обећали да ослободе још једну до ње. Љутећи се на жену зато, што се догађало оно што је очекивао, наиме, што је у тренутку доласка, кад му је срце обамирало од узбуђења при мисли, шта ли је с братом, морао да се брине о њој, — Љовин, уместо да одмах отрчи брату, уведе жену у дату им собу. — Иди, иди! — рече она, гледајући у њега бојажљивим погледом кривца. Он ћутке изађе на врата и ту се срете с Маријом Николајевном, која ]е сазналаЈ о његовом доласку, али није смела да уђе у собу. Она беше онаква иста, какву ју је видео у Москви: она иста вунена хаљина, голе руке и врат, и оно исто добродушно-тупо, у неколико пуније, богињаво лице. — Како је он? А? — Врло рђаво. Не устаје. Једнако вас очекује. Они... Вн сте... са супругом. Љовин није појмио у први мах оно, што ју је узбунило, али она му одмах објасни. — Ја ћу се удаљити, отићи ћу у кујну, — проговори она. — Њима ће то бити по вољи. Они су чули, њих познају и сећају их се на страни. Љовин појми, да је она разумела његову жену, и није знао шта да јој одговори. — Хајд’мо, хајд’мо! — рече он. Али тек што пође, врата од његове собе отворише се и Кити провири. Љовпн поцрвене од стида н једа на своју жену, која је поставила и себе и њега у овај тежак положај; али Марија Николајевна поцрвене још више. Она се сва згрчи и поцрвене до суза, и дохвативши обема рукама крајеве мараме, савијаше их црвеннм прстима, не знајући шта да говори и да ради.