Дело

22 Д Е Л 0 — А који је по реду рођендан ваше госпође таште? — Бога ми, тим вас не могу служити; то нико од нас j кући не зна... II да вам скренем пажњу: немојте је случајно о томе упитати; то би била најтежа увреда за њу. Изишао сам из канцеларије као отрован. Знам да сам дотле свега једанпут тако изишао из канцеларије; онда, кад су ме били отпустили из државне службе ни крива ни дужна, тако ми је било, па сад. Дара немам; као новајлија још немам таквих нријатеља, да бих могао од некога позајмити извесну суму новаца; касом не рукујем, да бих, по благајничком обичају, могао из ње узети штагод; нигде и ништа, а баба, по иричању мога г. шефа, пажљива до ситница и достојанствена до заблуде! Зарадовао сам се био овом последњем премештају своме, а сад видим да се нисам имао чему радовати. Премишљам и само премишљам, и цела ми се варош врти око главе, али никаква практична резултата још не видим. Најзад се реших и уђох у најбољу месну галантериску радњу. Представих се и затражих ца ми покажу најфинија и најмодернија лица за женске хаљине. Они то учинише, и после тога наста бирање. Бирамо сви, али се у укусу не слажемо. Најпосле нам се придружи и господар радње. Испољи и он свој укус, који нпје био Бог зна какав, али до избора још нпкако да дођемо. — Господин је жењен? — упита ме он. — Не. — Значи да сте се примили деверства? Коме, ако смем питати ? — Нп то. — Онда је поклон? — Јест. — А је ли особа старија или млађа? — Ја је не познајем, али знам да је жена већ у годинама. — Овдашња, молим лепо? — Јест. Господар радње значајно стави себи прст на чело. — Сад знам све... Рођендан таште вашега шефа? — Јест. — Брзо сам се сетио... А, у господнновој кући на то се најбрижљивије пази... II налазим да је то лепо... После неколико тренутака лице је било одсечено и зави-