Дело

30 Д Е Л 0 Сад ми се у мислима обнови подсећај на много што-шта, па и на ону црну таблу и речи на њој, за које ми се онда учинило да су бпле крвљу псписане. Сажалих и колегу и себе, и службу и државу, и гласом на мртво име испребијана човека прошапутах: — Е, тако је то!... *•* А А — Интересантна ствар — рече ми једног дана мој г. шеф за пивом — мој најстарији син напушта музику! — Штета! — приметих ја из чисте учтивости. — А уместо тога одаје се лову! — Штета! — понових ја опет из чисте учтивости. — Молим вас: музика и лов! Какве то сличности може иматп?! А притом дете јако талентирано за музику! Ја на то не рекох ништа, из чисте учтивостп да случајно не кажем оно што не треба да кажем. — II у опште изменио се толико, да нам је свима у кући чудан!... Ето, сад му је у идућу недељу рођендан. И сви смо због тога радосни и снремамо му поклоне, само је он један зловољан! II прави нам озбиљну оиозицију! Знате шта каже? Нећу ту прославу! Не требају ми ни ти иоклони, јер ми изгле* дају више изнуђени него драговољни... Интересантан деран! Ја заустих да из чисте учтивости кажем „то је лепо“, али се тргох и уместо тога чиновнички рекох: — Штета! — Те још каква! — прихвати мој г. шеф са прилично жестине. — Он тим из основа нарушава нашу фамилијарну традицију и лишава нас радости која је за нас чиста срећа! Ја на то не рекох ништа, онет из чисте учтивости да случајно не кажем оно што не треба да кажем, а што би требало рећи. — II још ме, неваљалац, подсећа на неког секретара Ђурђевића!... Знам, знам, али је овде сасвим други случај. Тај Ђурђевић, на пример, каже свом синчићу: „Миле, пољуби господина у руку, даће ти динар“. И Миле пољуби господина у руку, и господин се врти, врти, па Мплу да можда последњи динар! Шта зна да ради, кукавац спњи, кад је толпко такси* ран?!... А овде је сасвим други случај. Моји пријатељи, истина, доносе мојима поклоне, и то махом фине поклоне, о рођендану, али то је само знак њихове пријатељске пажње према мени,