Дело

РОЂЕНДАН 31 коју ја нарочпто ценим. То никако не може имати сличности са оним „Миле, пољуби господина у руку, даће ти динар“. Је л’ те да је тако? — Тако је — рекох ја гласом на мртво име испребијана човека, и подгрнух јаку. — Вама као да је хладно? — Нешто се не осећам добро. — II усне вам помодреле као чивит?! — Извпните, али ја се формално осећам као у леденпци... II одболовао сам тај дан, а сутрадан се између мене и мога канцелариског колеге водио следећи разговор: — Знате ли шта је у идућу недељу код нашег господина шефа? — Знам — рече он мрзовољно, дубоко уздахну и тужно заклима главом. — А откуд знате? Он извуче фијоку и из ње извади један списак црвеним мастилом исписан. (Мени се и то учини као да је крвљу било написано.) Погледам: тачно прибележен сваки рођендан у кући нашега г. шефа. — То ви водите као неку меничну скаденцију? Уместо одговора следовао је дубок и тежак уздах. — А знате ли шта се томе његовом сину десило? — Знам. Напушта музику и одаје се лову... II опет дубок и тежак уздах. II ја уздахнух дубоко, много дубоко, тешко, много тешко. Па сам и то, хвала Богу, претурио преко главе, само с том разликом, што је овом приликом једна моја меница улетела у касу једног зеленаша. А био сам и на честитању, и знам све шта је тамо било. — Господине, морам вам рећи да сте ви неки волшебник! — рече ми сутрадан мој г. шеф. — Ви сте просто на јуриш освојили симпатије целе моје куће! Знате шта каже мој јучерашњи слављеник? „Тато, кад будеш о концу године кондуитисао новог господина, хоћу и ја да видпм т кондуиту, и