Дело

32 Д в Л 0 онда ћу ти рећи јеси ли и даље мој тата или ниси.“ Једва сам се уздржао од суза! Загрлио сам га и пољубио га... Кажем вам: интересантан деран! После свега овога, кад сам већ приметио да и појединим улицама не смем да прођем, ја упутих министру молбу за премештај. За разлог навео сам слабо здравље и оштру климу. II у очекивању премештаја протече приличан број дана, али премештаја још никако! Онда седох и написах две молбе: једну поново минпстру, а другу својој баби у Београду. Министра сам молио да ми да и најгоре место у Србији, место у које се чиновници шаљу само по казни, а бабу сам молио да моли и министра, и његову госпођу, и њихове рођаке, и кога год другог зна. Министру наговестих да сам у противном случају намеран напустити службу, а баби ре::ох да сам већ пред искушењем да акта крадем, за шта ми после робија не гине. Од мннистра ништа, а од бабе, после неколико дана, добих писмо, које јој је вероватно писао неки душеван човек. Ппсмо је гласило: „Слатко моје унуче, „Ја сам тебе очувала од литре меса и по твојој молби учинила сам све што сам могла. Била сам и код министра, и код његове госпоје, и код његове таште, и још код неке њихове својте. Чак сам била и код једне министрове прнјатељице, што је жива срамота за моје старе дане, али шта да радим, јадница јадна! Сви су ми обећали, она највнше; ја на њено обећање највише и полажем. Рекла ми је да ће министру разбити нос, само ако те не премести! Нека велика госпоја, а кажу да је доскоро била певачпца кбд „Сабље Димискије". Како му драго, тек хвала јој и овог и оног света! II нешто мислим: још да нпје оваквих, министарској сили не би се знао крај. „Сад слатко моје унуче, стрпи се и не кради акта, тако ти моје неге! „Љуби те твоја баба Марија“. Лакну ми носле овог писма и похвалих се колеги. Дадох му и писмо да прочита.