Дело

Д Е Л 0 469 ске производе на обале јадранског мора, одн. на тржишта целога света. Та за нас Србе је бар јасно, да обале мора — те светске вратнице, не смемо тражити на територији аустро-угарске монархије, па ма нам она уговором и најшире гаранције за њих давала; та њу бар никад не везују одредбе међународних уговора, што је она, тако рећи јуче, у очи целе Европе и потврдила! С тога: најпре јадранска железница па онда, добро нам дошла и босапска! Да завршимо. По нашем мишљењу, но нас је, дакле, боље било са Аустро-Угарском закључити тарифски уговор или уговор без тарифе — ако нам нови уговор донесе дозволу по могућству неограниченог извоза одн. провоза само сточних производа (прерађевина), а никако и живе стоке. Ако се пак, неограничен извоз не може постићи, онда у колико уговором постигнемо већи контингенат — дозвољени број стоке, којп ће се моћи у закланом стању, у току године, извести — у толико ће и тај уговор, у овом погледу, по нас битп бољи и повољнији. Али, да ли ће тај нзвоз и провоз сточних производа бити регулисан у форми „ветеринарне конвенције“, или у форми „нота“, придодатих уз сам уговор — ствар je од мање важиости, јер се за време једн.огодишње примене нашега уговора од 1908 год. показало, да су и „ноте“ имале исто онако обавезну снлу као и сам текст и тарифа уговора. Сем тога, у овом погледу, можемо противницима оваквих нота, ради умирења, још и то напоменути, да је и Румунија, у своме трговинском уговору, који је одмах после нашег уговора од 1908 год. са Аустро-Угарском закључила, исто тако путем оваквих нота, копирајући готово дословце садржину оних наших из 1908 год., регулисала извоз и провоз својих сточних производа у и кроз Аустро-Угарску. Ето, на таквим основама би, по нашем мишљењу, закључени трговински уговор највише одговарао економским интересима Србије. И само у томе би он случају представљао продужење наше нове, пре неколико година засноване спољне трговинске политике, која је, по нама, једино здрава и опортуна, јер води свестраном и интензивном искоришћењу наше народне снаге а једновремено и довршењу наше економске емапципације од „вековне“ нам пријатељице Аустро-Угарске. Не буде ли тако, убеђени смо, да ће то бити само tant pis pour nous. Д-р Вел. С. Јанковић.